Isplati li se biti pisac u Srbiji?

Biti pisac u Srbiji nikada nije bio previše isplativ posao. Mnogi autori reći će da se u poduhvat pisanja svojih dela nisu upustili zbog novca i to je u većini slučajeva tačno. Međutim, ne može se zanemariti činjenica da se izdavaštvo tokom proteklih godina značajno promenilo, a da mladi, naročito neafirmisani pisci, obijaju pragove izdavačkih kuća i prikupljaju novac kako bi publikovali svoja dela.

„Tehnološki skok je doneo ubrzanje i učinio objavljeno delo dostupnijim. Sa druge strane, taj isti tehnološki skok doneo je i novi set pitanja i problema. Tiraži su niži, što je poseban problem kada je poezija u pitanju“, kaže za Biznis.rs urednik i direktor izdavačke kuće IBN studio Ivan Naumovski.

Iako izdavaštvo jednako pati od hiperprodukcije, on smatra da to nije nužno loše. Kako navodi, svako ko želi i misli da može da se bavi pisanjem, to treba i da pokuša, dok uredničke intervencije treba da budu umerene i odmerene, uz minimalna ograničenja kako bi taj sistem bio protočan.

„Istine radi, nikada nije ni postojalo neko formalno obrazovanje koje će Vas učiniti piscem. Neko snagom čistog talenta prevaziđe početničke greške pa zasija već u prvom delu, neko pak uloži vreme i napor da se uputi u nauku o književnosti koja autora može usmeriti na pravu stranu, neko nesvesno usvoji osnovne koncepte pukom čitalačkom kilometražom. Savremena tehnologija je skrajnula neke dobre prakse kao što su prva, druga ili treća ruka teksta. Danas autori često misle da je ono što predaju, a neretko je to prva ruka, ujedno i konačan tekst. Otuda je glavni zadatak urednika i celog tima da iz postojećeg izvuku maksimum u koordinaciji sa autorom“, objašnjava Naumovski.

Kako knjiga nalazi put do čitalaca

Postoje brojni načini da se objavi knjiga, od „uradi sam“ preko često zanemarenih konkursa pa do klasičnog izdavaštva. Danas je put do čitalaca nešto drugačiji, a društvene mreže daju snažan podsticaj tradicionalnim kanalima prodaje.

„Princip ‘uradi sam’ neretko se završi sa veoma upitnim rezultatima, ali je moguće i tako. Konkursi, pak, često imaju složene propozicije. Ključan momenat je da autor mora sam da se potrudi, pre ili kasnije. Idealno je da autor objektivno sagleda svoje kompetencije i kapacitete pa da trud pruži optimalan rezultat“, navodi Naumovski.

Koliko novca je nephodno za izdavanje jedne knjige?

Na pitanje koliko novca je potrebno za izdavanje jedne knjige, naš sagovornik objašnjava da je nezahvalno govoriti u egzaktnim brojevima, jer cifra jako varira u zavisnosti od niza faktora. Za njega je pitanje ulaganja i isplativosti relativno, a moguće je, ako se vodi računa o troškovima, da u smislu finansijskog udarca, ta stvar prođe bezbolno.

„Nadam se da je dovoljno da kažem da se delo prosečnog obima, ako se štampa u prosečnom tiražu može porediti sa prosečnim letovanjem. Dakle, nije baš najjeftinija stvar na svetu, nećete svratiti jednog ugodnog popodneva na povratku iz nekog mega marketa i od kusura objaviti knjigu, ali je dostižno“, navodi naš sagovornik.

Kako objašnjava, troškovi podrazumevaju uredničke usluge, lekturu, korekturu, dizajn korica i knjižnog bloka, prelom teksta, pripremu za štampu, administrativne troškove, kao i samu štampu.

„Potom, kada knjiga već postoji, tu su marže distributera i trgovaca, a negde na kraju tog lanca je i sam autor. Ovim troškovima je moguće upravljati, ako znate šta radite“.

Misle li pisci o zaradi?

Kada je reč o zaradi, urednik ove izdačke kuće ističe da ima tiražnih pisaca, ali da autori, ipak, treba da budu racionalni.

„Mi volimo kada naši autori zarade i trudimo se, koliko god je moguće, da se to i desi. Za početak, mislim da je sasvim dovoljno da zarada od prve knjige finansira sledeću. Onda već imamo održiv mehanizam, ali svi znamo da mlađe generacije nisu opterećene prevelikim strpljenjem, da su naviknuti na instant gratifikaciju. Treba imati u vidu da postoje inicijalni troškovi koji su tu i za jednu ili hiljadu i jednu odštampanu knjigu. To treba prevazići. Posle već ide lakše“, zaključuje Naumovski.

Pesnikinja Mariola Pantelić, koja je do sada objavila tri zbirke pesama, smatra da svako ko piše iz dubinskih, unutrašnjih razloga u datom trenutku ne razmišlja o zaradi, već samo o onome što ima da kaže.

„Budući da pišem pretežno poeziju koja je najčešće plod osećanja i unutrašnjih promišljanja, ne mogu da kažem da u datom trenutku mislim o budućnosti i da li će mi to doneti zaradu. Naravno, ako se to desi – sjajno. Kod pesnika je to mnogo ređe nego kod proznih pisaca, posebno ako nisu poznati. Naravno, neki novac može da se zaradi, ali to je tek nešto više nego koliko je uloženo u štampanje knjige“, navodi ona.

Za nju veliki problem predstavlja i to što je tržište preplavljeno autorima i što svako ko ima dovoljno novca da plati objavljivanje knjige to može i da uradi. Kada je reč o poeziji, naša sagovornica objašnjava da su mnogi pesnici prinuđeni da sami plate objavljivanje ili da traže sponzore, a tek posle objavljenih nekoliko knjiga dešavalo se da nađu nekoga ko zaista prepoznaje njihov talenat i spreman je da „uloži“ u njih.

„To je zapravo i najveća mana izdavaštva. Danas više nema te cenzure. Jasno je da je kriza i da smo preplavljeni količinom autora i da ne mogu svi da budu štampani bez ikakvog ulaganja. Mnoge izdavačke kuće imaju konkurse i onda najboljima objave knjigu besplatno. Ono što meni smeta jeste činjenica da će mnoge kuće da objave bilo šta dok god im to donosi novac. Ne mogu nekad a da se ne zapitam da li su neku od mojih knjiga objavili iz istog razloga i to je poražavajuće. Ko su uopšte danas svi ti ljudi koji određuju šta je dobro? Ko su svi ti mali izdavači? Da li su veliki izdavači oni pravi? Sve su to pitanja koja nemaju odgovore“, zaključuje ova mlada pesnikinja.