Italijani se ne plaše inflacije, ali ih brinu recesija, nezaposlenost i niže plate

Italija je bila prva i najteže pogođena zemlja kada je pandemija stigla u Evropu u proleće 2020. godine. Gubici su bili veliki, sa više od 130.000 prijavljenih smrtnih slučajeva, milion izgubljenih radnih mesta i padom BDP-a od skoro devet odsto. Ali, zemlja je pokazala izuzetnu otpornost i trenutno je u fazi rasta poverenja domaćinstava i preduzeća, a očekuje se i skok privrede od šest do sedam odsto, uz ponovno otvaranje oko 800.000 radnih mesta, ocenjuje u intervjuu za Biznis.rs Gaetano Masara (Gaetano Massara), konsultant i bivši generalni direktor (CEO) General Electric South-East Europe.

Naš sagovornik kaže da je iz zdravstvenog ugla italijanska strategija bila usredsređena na očuvanje zdravlja ljudi kroz intenzivnu kampanju vakcinacije, kao što je to bio slučaj u većini evropskih zemalja. Do danas je dato više od 82 miliona doza vakcine, a skoro 80 odsto populacije je primilo najmanje jednu dozu.

“Pošteno je reći da je pandemija sada pod kontrolom, osim ako se ne prošire nove varijante ili se ne dogode nepredviđeni događaji. Ovo verovatno čini Italiju najboljom zemljom u pogledu brzine i efikasnosti kampanje vakcinacije”, ističe Massara.

Kako ocenjujete ekonomsku situaciju u Italiji danas, godinu i po dana nakon izbijanja pandemije, uz još neizvesna predviđanja o budućnosti korona krize?

„Kontroverzni zakon koji nameće takozvanu „zelenu propusnicu“ (green pass) usvojen je prošle nedelje. Iako neki ovo vide kao indirektan način da vakcinacija postane obavezna i kao ograničenje osnovnih sloboda, zapravo bi trebalo da doprinese postizanju razumnog kompromisa između potrebe za obuzdavanjem širenja virusa i slobode kretanja neophodne za dalji razvoj ekonomije. Ljudi su se već navikli na ideju da virus verovatno neće uskoro biti iskorenjen; umesto toga, oni se prilagođavaju „novoj normalnosti“ u kojoj ćemo morati da živimo sa virusom. Bolja predvidljivost u vezi sa sposobnošću ljudi da se nose sa virusom znači veću udobnost za planiranje života, što se zauzvrat prevodi u povećano poverenje domaćinstava da troše i preduzeća da investiraju. Italija je sada u ovoj fazi. Projektovani rast BDP-a do šest odsto (prema nekima i do sedam) ove godine i ponovno otvaranje oko 800.000 radnih mesta najbolji su dokaz za to.“

Kako je pandemija uticala na mala i srednja preduzeća, a kakav je bio uticaj na velike korporacije i njihovo poslovanje?

„U prvoj fazi pandemija je izazvala dvostruki šok: na strani ponude, pošto su mnoga preduzeća prestala sa radom, morala su da smanje radnu snagu i odlože ili otkažu investicije. Ovaj efekat je uticao i na stranu tražnje, pri čemu su potrošači imali niže prihode, pa su samim tim smanjili i svoje troškove.

Kao što je bio slučaj sa svim evropskim zemljama, integracija italijanskih fabrika u globalne lance snabdevanja dovela je do dubljih i dugotrajnijih poremećaja u proizvodnji. I mala i srednja preduzeća, kao i veće korporacije, morala su se suočiti sa trostrukim izazovom likvidnosti, profitabilnosti i kapitalizacije. Stepen otpornosti italijanskih preduzeća varirao je u zavisnosti od industrije u kojoj posluju i stepena otvorenosti za međunarodna tržišta. Industrija usluga, posebno turizam, ugostiteljstvo i slobodno vreme, imala je odličnu letnju sezonu nakon strahovite zime – turistička sezona prošla je veoma dobro, a italijanske destinacije u potpunosti su bile popunjene, kako domaćim, tako i stranim posetiocima. Izvozno orijentisane proizvodne kompanije generalno se dobro oporavljaju, iako nedostatak zaliha za koje zavise od uvoza – poput mikročipova iz Azije – uzrokuje kašnjenja i rast troškova.“

Kakvu podršku su italijanski privrednici dobili od države?

„Italijanske vlade (tri različite vlade vodile su državu od izbijanja pandemije) uvele su niz mera koje su u početku imale za cilj podršku likvidnosti preduzeća, a zatim i prihod i kapitalizaciju. Ove mere uključuju kredite – bezuslovne i garantovane od strane države – grantove, zamrzavanje viška zaposlenih, širok pristup nacionalnom fondu za tehnološke viškove i osnivanje fonda za usmeravanje štednje domaćinstava ka dokapitalizaciji italijanskih malih i srednjih preduzeća. Italijanska vlada je izdvojila ukupno 110 milijardi evra za podršku privredi, od čega oko 48 odsto za preduzeća, 26 odsto za podršku platama i još 26 odsto za hitnu pomoć zaposlenima i samozaposlenima.“

Da li je ovo bilo dovoljno?

„Za zdrave kompanije ova podrška bila je dovoljna za prevazilaženje krize, iako uvećani dugovi potencijalno prete da se dugoročno pretvore u nižu profitabilnost i likvidnost. Ali skoro 10 odsto italijanskih preduzeća imalo je deficit likvidnosti ili kapitala čak i pre pandemije. Za ove kompanije, neki predlažu „destruktivnu kreaciju“ kao darvinistički način da ih puste da se zatvore, kako bi podršku usredsredili na one koji su sposobni da napreduju i stvaraju nova radna mesta. U svakom slučaju, rizik nesolventnosti italijanskih kompanija je između 2,5 i 4,5 odsto, dakle ispod 5,4 odsto koliko je dostigao tokom krize državnog duga 2015. godine.

Nedavno odobreni Fond EU za oporavak i otpornost dodelio je Italiji više od 200 milijardi evra za ulaganje u unapređenje infrastrukture, inovacije i ljudski kapital u narednih sedam godina. Iako ovaj novac nije besplatan – jer će morati da se vrati bilo direktno otplatom kredita ili indirektno kroz poreze nametnute od EU – postoji nada da će izazvati multiplikativni efekat sa stopom ekonomskog rasta većom od kamatne stope.“

Živimo u eri „jeftinog novca“, sa najnižim kamatama ikada. Da li se Italijani plaše moguće inflacije ili stagflacije, kako neki stručnjaci najavljuju, zbog toliko odštampanog novca širom sveta?

„Moramo razlikovati monetarnu politiku i uzroke inflacije. Generalno, Italijani ne vide jeftin novac kao glavni razlog za zabrinutost u ovoj fazi, pogotovo jer vide da je inflacija u Italiji znatno ispod nivoa ostalih članica Evropske unije. Umesto toga, plaše se recesije, nezaposlenosti i pada plata. I plaše se recesijskih efekata izazvanih mogućim labavljenjem monetarne politike. To bi takođe izazvalo povećanje kamatnih stopa suverenog duga Italije, što bi zauzvrat primoralo vladu da poveća poreze kako bi mogla da servisira svoj dug.

Mi, Evropljani, polako izlazimo iz tunela, ali još nismo potpuno izašli. Potrošnja potrošača i investicije preduzeća ponovo su u porastu, kao i zaposlenost. Svaka nagla akcija može ugroziti sve do sada učinjene napore da se evropska ekonomija i otvaranje novih radnih mesta vrate na put rasta. Zbog toga su politike usmerene na jačanje ekonomije – kako na monetarnom, tako i na fiskalnom planu – generalno dobrodošle, u Italiji kao i u ostatku Evrope. To pokazuje reakcija tržišta na oprezne najave Evropske centralne banke da će se umereno smanjivati program hitne kupovine obveznica zbog pandemije.“

Smatrate da ne treba još uvek zaoštravati monetarnu politiku?

„Priroda rasta inflacije je uvezena inflacija. Ovo uglavnom izazivaju dva faktora. Prvi su uska grla u globalnim lancima snabdevanja, posebno zbog privremenog zatvaranja fabrika u jugoistočnoj Aziji koje isporučuju poluproizvode evropskim proizvođačima. Tokom proteklih nedelja, nagli rast cena uvezenog gasa, nafte i drugih sirovina doprineo je prvom faktoru. Ubrzanje kampanje vakcinacije u Aziji, oporavak vađenja nafte iz Meksičkog zaliva na nivoe pre uragana Ida i rast snabdevanja prirodnim gasom iz alternativnih izvora putem LNG-a trebalo bi da dovede do rebalansa između ponude i potražnje. Zbog toga bi bilo preuranjeno sada zaoštravati monetarnu politiku.“

Kako vidite budućnost italijanske ekonomije u narednom periodu? Kada bi mogla da se vrati na nivo pre pandemije?

„Prema najnovijim projekcijama, Italija doživljava snažan oporavak. Očekuje se da će BDP ove godine porasti za šest do sedam odsto, a sledeće godine za oko četiri procenta. Tako bi gubitak zbog pandemije trebalo da bude u potpunosti nadoknađen do kraja 2022. godine. Ali u tom slučaju bi italijanski BDP i dalje bio ispod nivoa iz 2009. godine. Stoga je pravi izazov pretvoriti ovaj oporavak iz konjukturnog povratka u strukturni i trajni rast. Sada je vreme za stvaranje uslova koji nedostaju za dugoročniji rast. Građani i donosioci odluka svesni su činjenice da su velike reforme potrebne i ne mogu se više odlagati ako Italija želi da uhvati korak sa nivoom BDP-a pre finansijske krize. Reforma pravosuđa, nadogradnja infrastrukture, jednostavnija administracija i liberalizacija sektora koji su i dalje strogo regulisani, nalaze se na dnevnom redu vlade Maria Dragija, italijanskog premijera. U perspektivi verujem da bi ustavna reforma u pravcu jačanja moći premijera ili predsednika omogućila brži proces donošenja odluka, kao i racionalizaciju organizacije lokalnih entiteta. Ali ovo je nešto čija se implementacija ne može predvideti.

Sve u svemu, ja sam optimista jer vidim mnogo pozitivne energije oko sebe. Ovo me podseća na posleratne godine ekonomskog buma Italije.“