Da li jedan poreski obveznik po istom osnovu može da bude oporezovan u dve različite zemlje?

Naša zemlja ima ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa više od 60 država. Ipak, postoje države sa kojima Srbija nema potpisane sporazume, pa se postavlja pitanje da li jedan poreski obveznik u dve različite zemlje može da bude oporezovan po sličnom ili istom osnovu, i šta se dešava kada dve države polažu pravo na oporezivanje istog poreskog obveznika?

Međunarodno dvostruko oporezivanje nastaje kada isto pravno ili fizičko lice po osnovu istog predmeta oporezivanja u dve države bude oporezovano istim ili bitno sličnim porezom, kaže za Biznis.rs poreski savetnik i član UO Udruženja poreskih savetnika Srbije Vladimir Stefanovski.

“Postoji i međunarodno dvostruko ekonomsko oporezivanje kada se po dva naizgled različita osnova suštinski oporezuje isti dohodak. Zemlja u kojoj se aktivnost obavlja – zemlja izvora oporezuje neki dohodak po osnovu toga što je nastao na njenoj teritoriji, a druga zemlja oporezuje taj isti dohodak po osnovu rezidentstva onoga ko je obavljao aktivnosti u zemlji izvora dohotka”, objašnjava Stefanovski.

Na pitanje u kojim slučajevima se u praksi najčešće dešava dvostruko oporezivanje, naš sagovornik objašnjava da velika većina država u svetu oporezuje lica po principu poreskog rezidentstva i da to ne treba mešati sa boravištem ili prebivalištem, iako se često poklapaju.

“Nekoliko država u svetu za oporezivanje primenjuje princip državljanstva. Evropske zemlje primenjuju princip rezidentstva. Pre svega treba odrediti čiji je poreski rezident. Suština svih međunarodnih sporazuma u ovoj oblasti je da jedno lice treba da bude poreski rezident samo jedne države. Kažem, treba da bude, zato što se dešava da dve ili više država mogu isto lice smatrati svojim poreskim rezidentom”, navodi Stefanovski i dodaje da u tom slučaju postoji redosled činjenica za utvrđivanje rezidentstva.

To su, između ostalog, prebivalište, boravište, stalno mesto stanovanja, uobičajeno mesto stanovanja, središte životnih interesa, državljanstvo… Međutim, nisu retke situacije u kojima dve države smatraju neko lice svojim rezidentom i u tom slučaju pokreće se postupak dogovora između dve zemlje.

“Ukoliko se po svim kriterijumima ne može odrediti čiji je poreski rezident neko lice, može se pokrenuti postupak dogovaranja između organa zainteresovanih država, najčešće su to u pitanju poreske uprave ili ministarstva finansija. Kada se utvrdi čiji je poreski rezident lice tu plaća porez na ‘svetski dohodak’, a u zemljama izvora (tamo gde je obavljen posao) porez na dohodak koji je tamo ostvario. Taj porez mu se kasnije uzima kao poreski kredit u zemlji rezidentstva”, ističe Stefanovski.

Države u tom slučaju imaju obavezu da se dogovaraju, ali ne i da se dogovore, što je najpogubnije po samog poreskog obveznika.

“Ukoliko se organi dve države ne bi dogovorili čiji je rezident neko lice, to bi bila najgora solucija za obveznika. Bio bi dva puta oporezovan”, dodaje naš sagovornik.

Šta je savet poreskim obveznicima?

Naša zemlja ima ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa više od 60 zemalja, među kojima su skoro sve evropske zemlje. Same mere za izbegavanje dvostrukog oporezivanja mogu biti bilateralne (multilateralne) ili unilateralne.

Unilateralna mera je kada država jednostrano svojim zakonima propiše norme koje se odnose na izbegavanje dvostrukog oporezivanja. Kako objašnjava Stefanovski, u Srbiji takve norme postoje i u Zakonu o porezu na dohodak građana i u Zakonu o porezu na dobit pravnih lica. Oba zakona predviđaju poreski kredit za rezidenta koji je dohodak ostvario u inostranstvu i tamo platio porez, a po osnovu rezidentstva treba da ga plati i Srbiji.

“Recimo, ako je poreski rezident Srbije ostvario dohodak u Japanu (država sa kojom nemamo potpisan bilateralni sporazum) koji je tamo oporezovan, porez koji bi trebalo da plati u Srbiji bio bi umanjen za porez koji je platio u Japanu. Poreski kredit mu se priznaje najviše do iznosa koji bi trebalo da plati u Srbiji. Da bi se neko oslobodio takvog poreza u Srbiji mora da ima dokaze da je porez u inostranstvu plaćen, ukoliko bilateralnim sporazumom nije usvojen princip izuzeća”, kaže Stefanovski i dodaje da u praksi to nije uvek lako jer se na potvrde čeka dugo i velike su administrativne procedure.

“Prema tome, ukoliko sa nekom državom nemamo bilateralni sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, mogu se primeniti unilateralne mere ugrađene u naše poresko zakonodavstvo”, ističe Stefanovski.

U većini slučajeva dovoljno je dokazati rezidentstvo

Uprkos tome što mnogim obveznicima sve ovo zvuči komplikovano, u većini slučajeva neophodno je dokazati poresko rezidentstvo i time bi problem bio rešen.

“Recimo, srpski državljanin radi u Nemačkoj tamo boravi više od 183 dana u godini, ima centar životnih interesa tamo, potrebno je da to dokaže u Srbiji. Ogromna većina naših ljudi po svetu su poreski rezidenti država u kojima rade i nemaju obavezu plaćanja poreza u Srbiji. Ukoliko su poreski rezidenti Srbije, a platili su porez po osnovu aktivnosti u drugoj državi, treba da obezbede dokaz da je tamo porez plaćen. U suštini, ne bi trebalo da bude zakonskih problema. Problem bi mogao da nastane u prevelikoj administraciji, troškovima i gubitku vremena”, zaključuje naš sagovornik.