Dan Republike: Jugoslovensko čudo ili psihološka interpretacija?

Dan Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), koji se slavio na današnji dan, od jednog od najvećih praznika u bivšoj državi došao je do dana kada se prisećamo stare zemlje i svega onoga što ju je činilo takvom kakva je bila.

Ovog dana se obeležavalo drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) koje je održano 1943. godine u Jajcu u Bosni i Hercegovini, a nakon završetka rata taj datum je proglašen Danom republike koji je obeležavan širom zemlje uz brojne svečanosti u kojima su učestvovali svi zvaničnici i građani, od najmlađih do najstarijih.

Šta je zapravo bila Jugoslavija i kakva je bila njena ekonomija? Šta se nalazi iza popularnog modela automobila „Zastava 101”, građenja čitavih gradova, industrijskih giganata, crvenih kioska sa viršlama i čuvene klupe u parku na kojoj se, i dalje pričaju setno, moglo spavati mirno? Da li je u tom sistemu sve bilo idealno ili je nostalgija stvorila lažnu sliku o nekadašnjoj državi?

Mišljenja o Jugoslaviji su podeljena, i to na način svojstven našim podnebljima – radikalno suprotstavljeni stavovi između kojih bi trebalo da se nađe sredina koja je nestala tragom istih onih crvenih kioska za viršle.

„Bilo lepo, pa se završilo“ – ovako ekonomista Ljubomir Madžar sumira svoje viđenje Jugoslavije u ekonomskom ključu. Prema njegovim rečima u Jugoslaviji je do osamdesetih godina standard vrlo naglo i brzo rastao, sa izvesnim prelomima.

„Moja filozofija životnog standarda i sreće čoveka jeste da je važna promena, a ne nivo, bez obzira koji je to nivo ako je statičan. Zadovoljstvo ljudi je u poboljšanju, napretku, promeni, a ne u nekom nivou koji je isti“, kaže Madžar u razgovoru za Biznis.rs.

Ipak, prema njegovim rečima, intenzivan rast tokom sedamdesetih nije bio zasnovan na ekonomskim rezultatima, već na velikom zaduživanju države kada je vrlo lako mogao da se dobije strani kredit. On se prisetio i reformi iz 1961. i 1965. godine kada je došlo do izvesnih preloma ali je, kako kaže, napredak jugoslovenske ekonomije bio očigledan sve do osamdesetih.

„Ali 1980. godine – zemlja je zamalo bankrotirala! Da nije bilo Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) bilo bi svašta, nakon čega je čitava decenija bila vreme stagnacije, povremeno i opadanja“, naglašava Madžar, dodajući da je u strategiji socijalističkog razvoja bitno to da je on sposoban da za kratko vreme obezbedi veći napredak, ali nije održiv na duže staze.

„Da nije bilo tog ekonomskog poraza osamdesetih godina, možda se zemlja ne bi ni raspala“, kaže Madžar.

Prema njegovim rečima, kad se ekonomska situacija pogorša, onda se javljaju svakovrsni konflikti i svako počinje da gleda u tuđi tanjir i da zamišlja da je nastradao zbog toga što ga neko drugi eksploatiše.

Uspon na račun budućih generacija

U tekstu pod naslovom “Ekonomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha” ekonomista Predrag Rajšić je pisao pre nekoliko godina za portal Katalaksija da je blagostanje o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore bilo pozajmljeno na račun budućih generacija koje danas, uz plaćanje računa za ratove devedesetih, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije.

On u svojoj analizi ističe da je prvi znak neodrživosti jugoslovenske ekonomije stigao odmah nakon smrti Josipa Broza Tita jer su osamdesete godine obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije, koja je 1991. godinu i raspad dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga.

„Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice“, piše Rajšić. 

Činjenica da je jugoslovenska ekonomija provela najmanje dvadeset godina pod tempom rasta duga od preko 17 odsto godišnje, piše Rajšić, sugeriše da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je dalji opstanak zavisio od budućeg uvećanja duga.

Prema njegovoj analizi, struktura proizvodnje u kojoj se pozajmljuje novac da bi se kupili repromaterijali prestaje biti održiva onda kada izvor kredita presuši, a to se u slučaju Jugoslavije desilo početkom osamdesetih. Jugoslovenska ekonomija je tada ostala bez spoljnog „goriva” i to je postalo osetno tokom naredne decenije koja je obeležena odlaganjem otplate spoljnih dugova.

Jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP stagnira posle 1986. godine, nakon čega počinje da opada.

„Ovi pokazatelji sugerišu da priča koju često čujemo o tome kako se bivša Jugoslavija herojski „digla iz pepela“ posle Drugog svetskog rata nije potpuna. Prvo, nije jasno koliko je to uzdizanje bilo herojsko, posebno ako je za njega zaslužno neodrživo zaduživanje“, piše on na Katalaksiji.

Zbog svega navedenog, Rajšić je još 2014. godine u pomenutom tekstu naglasio da je možda vreme da revidiramo svoja uverenja o „herojskim uspesima“ kako je nazvao, bivše nam domovine, i priznamo da je, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane američke ekonomske pomoći, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast. Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći.

U reformama od šezdesetih

I profesor Miodrag Zec je u svojim analizama, između ostalog, govorio da je koncept onoga što se naziva jugoslovenskim ekonomskim čudom više stvar psihološke interpretacije nego realnost.

„Prvo, da li je to društvo obezbeđivalo rast? Rasta je bilo do 60-ih godina, a onda smo upali u period neprekidnih reformi koje se nisu okončale ni do dan-danas. Čim je društvo u reformi, znači da postojeći model ne funkcioniše. Osim toga, taj rast je bio jednokratan u okviru obnove i izgradnje, a kad ste u obnovi i nemate ništa, a dobijete nešto, imate rast. Ako nemate nijedne cipele i kupite par, imate rast od sto odsto. Taj rast je finansiran iz nekoliko izvora: prvo ratna reparacija, strana bespovratna pomoć – prvo ruska, potom američka, nacionalizacija… Međutim, taj period nije imao kvalitet rasta. Nikada se nije o tome razmišljalo da prvo proizvodiš bicikle, pa motocikle i tek onda automobile, a na kraju avione. Ta stopa rasta nije omogućila da se zaposli stanovništvo koje je pristizalo i 60-ih godina je prvi put javno priznata nezaposlenost, a ta situacija traje i danas. Svega fali, a radnog stanovništva je višak“, rekao je Zec u jednom intervjuu pre nekoliko godina, opisujući period pre Titove smrti.

A period nakon njegove smrti i onoga što se na ovim prostorima dešavalo devedesetih godina možda nas nije naučio ničemu krucijalnom, ali jeste da svaki novčić ima dve strane.