Dok stari zanati izumiru, zanatlije se i dalje bore da prežive

Zanatski esnaf nekada je bilo vrlo cenjen. Smatralo se da za onog ko u svojim rukama poseduje bilo koji zanat nema zime. Pojedine zanatlije uspele su da se održe do danas, ali većina starih zanata izumire ili gotovo jedva preživljava. Tako na tržištu skoro da nema ćurčija, voskara, pintera, sve je manje sarača, dok obućari još uvek uspevaju da odole modernim vremenima.

Zanatlije u Srbiji danas nemaju jedinstveno udruženje na nivou cele zemlje. Za njihova prava uglavnom se bore lokalna udruženja, a veliki problem predstavlja i to što ne postoji zakon o zanatima, kažu za Biznis.rs u jednom od najstarijih Udruženja samostalnih privrednika i zanatlija Niša, koje datira od 1919. godine. 

„Mi danas nemamo zanatsku komoru, kao što na primer ima Skoplje. Imamo samo zanatska udruženja koja se bore za prava zanatlija. Komora je ukinuta 1950. godine“, navodi za naš portal izvršni direktor ovog udruženja Tatjana Momčilović.

Prema njenim rečima, ovo udruženje trudi se da pomogne isključivo preko institucija, kako lokalnih, tako i republičkih. Vrlo je aktivno, često organizuje obuke i sajamske manifestacije, član je Balkanskog biroa, koje okuplja brojna udruženja iz različitih zemalja i ex-yu prostora, a takođe sarađuje i sa Nemačkom zanatskom komorom Koblenc.  

„Među prvim udruženjima u Srbiji, radili smo pilot projekat dualnog obrazovanja, koji je finansijski podržala Vlada Nemačke. Takođe, organizovali smo i projekte digitalizacije za sve naše članove, od obućara do tekstilaca“, napominje naša sagovornica.

Njihova članarina vrlo je simbolična, na mesečnom nivou 100 dinara, a samo udruženje, pored zanatlija obuhvata i ostale privrednike koji se bave privatnim biznisom. Ipak, uprkos konstantnoj borbi, pojedini zanati izumiru.

„Na tržištu nema užara, koji uz pomoć starih metoda prave kanape za čamce i bunare. Pinteri, odnosno zanatlije koji prave drvene bačve i burad nestaju, voskari takođe, kao i sarači koji ručno izrađuju predmete od kože. Nema više ni ćurčija, dok se obućarske radnje, koje su jedno vreme bile u izumiranju, sada sve više registruju. Ipak, gledamo da promovišemo stare zanate, imamo sekciju naših rukotvoraca koja okuplja sve, od kreativaca do zlatara i filigrandžija“, kaže Momčilović.

Da zanatlije jedva preživljavaju za naš portal potvrđuje i jorgandžija Predrag Janković, koji je jedan od retkih beogradskih zanatlija koji se još uvek bavi ovim poslom.

„Od kada počela pandemija jako loše nam ide. Nemamo nikakvu zaradu, dešava se da po mesec dana niko ne uđe u radnju i ako se ovaj trend nastavi mi nećemo nastavljati sa ovim zanatom“, navodi Janković, čija radnja se već više od 40 godina nalazi na istom mestu u Venizelosovoj ulici.

Njegov deda bio je stari jorgandžija Živorad Ilić, koji je Predragu preneo znanje i ljubav prema ovom poslu. Danas se Ilićev naslednik uglavnom bavi preradom, dok jorgane i jastuke izrađuje vrlo retko i samo po porudžbini.

“Naša radnja na ovom mestu postoji od 1978. godine. Ja i dalje radim po starom sistemu i mislim da sam jedini jorgandžija koji radi ručno. Kako je radio moj deda, tako i ja danas. Mahom se moj rad svodi na uslužnu delatnost – preradu starih jorgana i dušeka, pretresanje perjanih jastuka, vuneno češljanje. Radim sa vunom, pamukom i perjem. Jorgane i jastuke radim po porudžbini, ali je to vrlo retko”, kaže Janović i zaključuje da će, ukoliko se ovakva situacija nastavi, potražiti neki drugi posao.