Nova industrijska politika EU otvara prilike za ekonomski razvoj zemalja kandidata

Evropska komisija već neko vreme ozbiljno radi na unapređenju industrijske politike i ciljeva održivosti. Prioriteti unutar EU evoluirali su od naglašavanja konkurentne održivosti ka održivoj konkurentnosti i dalje ka isključivom fokusu na konkurentnost. Ova tranzicija će uticati na buduće politike usmerene na održavanje industrijske konkurentnosti i rešavanje izazova održivosti, ocenjuje Ivan Nikolić, urednik Makroekonomskih analiza i trendova, u junskom izdanju ove publikacije.

On naglašava da se EU suočava sa kompleksnim izazovima gde su geopolitički faktori, rizici i sigurnosne zabrinutosti povezane sa političkim ciljevima. Pandemija, sukob u Ukrajini i energetske zavisnosti značajno su preoblikovali agendu EU, dovodeći do uvođenja novih ciljeva za rešavanje tih pitanja.

Međutim, postoji potencijalna zamena između težnje ka politici otvorene strateške autonomije i traganja za održivom konkurentnošću. Strateška autonomija naglašava smanjenje zavisnosti i jačanje samostalnosti, što može biti u suprotnosti sa ciljem očuvanja otvorenosti za trgovinu, ključnim aspektom održive konkurentnosti.

Fokus se pomera sa održivosti na sigurnost unutar agende EU, prioritizujući ekonomsku sigurnost nad održivošću. Ovaj pomak je vidljiv u akcijama Komisije, poput razvoja planova za smanjenje spoljne zavisnosti i težnje za liderstvom u ključnim tehnologijama kako bi se ojačala inovacija i industrijsko vođstvo, naglašava Ivan Nikolić.

EU balansira između strateške autonomije, konkurentnosti, održivosti i sigurnosti u svetlu evoluirajuće geopolitičke dinamike i unutrašnjih pritisaka. Tokom poslednje četiri godine, ciljevi, naracija, agende i prioriteti EU konstantno su se menjali, stvarajući teret za institucije EU. Ključno pitanje je može li EU sprovesti agendu ekonomske sigurnosti/strateške autonomije, dekarbonizovati ekonomiju i postići globalnu konkurentnost.

Suočena sa krajem lakih izbora i početkom doba poli-krize, EU mora rešavati izazove i nerešene dileme. Negativni distributivni efekti Zelenog sporazuma postali su jasni na protestima poljoprivrednika u evropskim prestonicama, uključujući Brisel početkom 2024. Potreba za podrškom Ukrajini u sukobu sa Rusijom i njenom budućem pristupu EU sukobljava se sa potrebom za resursima za dvostruku tranziciju, procenjenim na 500 milijardi evra godišnje.

„Lideri EU moraće da zauzmu stav o mnogim pitanjima u narednim mesecima 2024. godine, uključujući dvostruku tranziciju, održivost, otpornost, dobra radna mesta, i pristup Industriji 5.0. Industrijska politika treba da uključi teritorijalne specifičnosti, ravnotežnu tranziciju ka blagostanju svih evropskih građana i tehnološku specijalizaciju“, navodi urednik MAT-a.

Buduća industrijska politika EU trebalo bi da obuhvati sledeće elemente: jasnu razliku između posrednih i krajnjih ciljeva zasnovanih na održivom razvoju; pristup zasnovan na predviđanju, usmeren na upravljanje rizicima i unapređenu otpornost lanaca snabdevanja; poli-centrični pristup upravljanju, usmeren na investicije u industrijski razvoj, i otporan i održiv pristup sistemskoj industrijskoj transformaciji.

„Ključna pitanja uključuju izbegavanje najgorih scenarija i posvećivanje pažnje potezima koji čine najgore scenarije verovatnijim. EU treba sveobuhvatnu istraživačko-razvojnu politiku za ekonomsku sigurnost, konkurentnost, održivost i dobra radna mesta, koja bi bila konkretnije razrađena u obliku putanja transformacije“, napominje Ivan Nikolić.

Mogući redosled poteza je sledeći:

• Novi panevropski investicioni program finansiran sopstvenim resursima i dodatno unapređeni okvir Next Generation EU
• Bolji regulatorni dnevni red koji integriše ciljeve do 2030. godine
• Program okvira za istraživanje i inovacije koordiniran sa kohezionom politikom i strukturnim fondovima
• Veliki projekti industrijske transformacije uz poreske mere i olakšice
• Regionalna politika koja dopunjuje mere na nivou EU
• Nova strategija za restrukturiranje i otpornost lanaca snabdevanja

Što se tiče očekivanja i pozicije zemalja kandidata spram ovako korigovane industrijske politike EU, ona bi se menjala u zavisnosti od njihovih specifičnih prioriteta, resursa i potreba.

„Zemlje kandidati mogu verovatno očekivati veću podršku i prilike za ekonomski razvoj kroz implementaciju novih inicijativa i programa industrijske politike EU. To može uključivati finansijsku podršku za infrastrukturne projekte, tehnološki razvoj i jačanje konkurentnosti domaće privrede. Međutim, izvestan je i još snažniji pritisak da se one usklade sa evropskim standardima u oblasti industrije, inovacija i održivosti. To može zahtevati reforme u nacionalnim politikama i regulativi kako bi se osigurala harmonizacija sa zahtevima EU. U suštini, nova industrijska politika EU može izmeniti očekivanja zemalja kandidata i otvoriti nove prilike za ekonomski razvoj, ali istovremeno može postaviti nove zahteve i izazove u procesu pristupanja“, zaključuje urednik Makroekonomskih analiza i trendova, uz napomenu da je važno da zemlje kandidati pažljivo prate razvoj politika EU i prilagode svoje strategije kako bi iskoristile nove mogućnosti i ostvarile uspešnu integraciju u Evropsku uniju.