Tri izazova pred evropskom automobilskom industrijom

Evropska automobilska industrija suočava se sa kombinacijom strukturnih i cikličnih pritisaka – od visokih troškova energije i trgovinskih tenzija do usporavanja tražnje i sve oštrije konkurencije iz Kine. Istovremeno, proizvođači moraju da investiraju stotine milijardi evra u elektrifikaciju i prilagođavanje novim regulatornim zahtevima, dok prodaja električnih vozila još ne prati tempo koji zakonodavni okvir predviđa.

U takvom okruženju, jaz između političkih ambicija i realnih tržišnih kapaciteta postaje sve vidljiviji. Industrija traži fleksibilniji pristup tranziciji i snažniju podršku kroz podsticaje, razvoj infrastrukture i smanjenje troškova energije, upozoravajući da bez obnove konkurentnosti Evropa rizikuje dugoročni gubitak pozicije u globalnoj auto-industriji, ocenjuje u intervjuu za Biznis.rs Maria Linkova-Nijs, direktorka za planiranje i strategiju Evropske asocijacije proizvođača automobila (ACEA).

Ona u razgovoru za naš portal govori o glavnim rizicima za evropsku automobilsku industriju, mogućim posledicama po Srbiju i Zapadni Balkan, elektrifikaciji i zavisnosti Evrope od uvoza baterija i kritičnih sirovina.

Kako danas vidite glavne sistemske rizike za proizvođače automobila u Evropskoj uniji, imajući u vidu pritiske regulative, visoke troškove energije i konkurenciju, pre svega iz Kine?

„Pre svega, najveći rizik je šira makroekonomska situacija. Evropa se suočava sa padom konkurentnosti u svetu koji je postao znatno volatilniji kada je reč o trgovini i geopolitici. Troškovi energije u EU i dalje su znatno viši nego u Sjedinjenim Američkim Državama ili Kini, što direktno utiče na industrijsku konkurentnost. Dodatni problem predstavljaju trgovinske tenzije, uključujući američke carine koje, prema nekim procenama, nemačku auto-industriju koštaju milijarde evra godišnje. Tu su i poremećaji u lancima snabdevanja, koji povećavaju troškove proizvodnje i, posledično, cenu vozila za krajnje kupce.

Rezultat toga je da automobili postaju sve skuplji. Prosečna starost voznog parka u EU porasla je sa 11 na 13 godina. Građani ređe menjaju automobile, što usporava obnavljanje voznog parka. To stvara ozbiljan problem za industriju, jer proizvođači rade sa smanjenim kapacitetima i teže ostvaruju profit neophodan za finansiranje transformacije.

Istovremeno, kompanije moraju da investiraju stotine milijardi evra u elektrifikaciju – izgradnju novih lanaca vrednosti, razvoj novih proizvoda, prilagođavanje proizvodnih linija i prekvalifikaciju radnika. Ovo nije samo zamena motora sa unutrašnjim sagorevanjem baterijom, već potpuna promena načina proizvodnje i poslovnog modela.

Treći veliki izazov jeste činjenica da tražnja za potpuno električnim vozilima još nije dostigla očekivani nivo. Udeo električnih vozila u ukupnoj prodaji novih putničkih automobila porastao je sa 13 na 17 odsto, ali to i dalje nije tempo koji zakonodavni okvir zahteva. Da bi proizvođači ispunili ciljeve za 2025. godinu bez plaćanja penala, tržišni udeo električnih vozila morao bi da pređe 20 odsto. Zbog toga industrija traži fleksibilniji pristup tranziciji – ne odustajanje od dekarbonizacije, već prilagođavanje postojećeg okvira realnim tržišnim uslovima.“

Kako se ovi izazovi prelivaju na proizvodne lokacije van EU, poput Srbije i zemalja Zapadnog Balkana?

„Logično je da, ukoliko opada tražnja i smanjuje se proizvodnja u Evropi, posledice trpe i dobavljači i proizvođači komponenti. Već sada u nemačkim medijima gotovo svakodnevno čitamo o otpuštanjima u sektoru dobavljača ili zatvaranju pojedinih pogona. Taj segment lanca vrednosti pod ogromnim je pritiskom. Ako se situacija kod velikih proizvođača ne stabilizuje, posledice će se neminovno preliti i na dobavljače, uključujući one u regionu.“

Elektrifikacija je strateški pravac EU, ali prodaja električnih vozila ne raste istim tempom u svim zemljama. Šta je glavni razlog – cena, infrastruktura ili nedovoljni podsticaji?

„U pitanju je kombinacija svih tih faktora. Nije dovoljna samo regulativa ili samo infrastruktura – potreban je paket mera.

Pre svega, podsticaji su važni jer je početna cena električnih vozila i dalje viša. Zatim, infrastruktura mora biti razvijena i pouzdana – korišćenje električnog vozila mora biti jednostavno i praktično. Treći element su troškovi električne energije. Iako je kupovina skuplja, niži operativni troškovi mogu nadoknaditi razliku, naročito za cenovno osetljive kupce i komercijalne flote. Ako je punjenje značajno jeftinije od točenja goriva, prelazak na električni pogon postaje racionalniji.

Na kraju, cilj je da električna vozila postanu atraktivna za potrošače i kompanije. Bez tražnje, tranzicija jednostavno ne može uspeti.“

Pomenuli ste svojevrsni jaz između političkih ambicija i industrijskih kapaciteta. Gde je taj jaz trenutno najveći?

„Najveći jaz je između razumevanja kompleksnosti tranzicije i konkretnih poteza na terenu. Uvođenje fiskalnih podsticaja, ubrzavanje izdavanja dozvola za infrastrukturne projekte ili razvoj mreže punjača zahtevaju budžetska sredstva i koordinaciju na svim nivoima – od evropskog do lokalnog.

Postoji svest na visokom političkom nivou, ali ona mora da se pretoči u svakodnevne administrativne i političke odluke.“

Kako gledate na rastuću zavisnost evropske auto-industrije od uvoza baterija i kritičnih sirovina?

„To jeste ozbiljan problem. Kina je imala višegodišnju prednost i decenijama je gradila kompletan lanac vrednosti – od prerade sirovina do proizvodnje ćelija. Danas je globalni lider i kontroliše gotovo sve faze proizvodnje baterija.

Evropa je kasnije započela taj proces i sada mora da sustigne zaostatak. To zahteva snažnu industrijsku strategiju: niže cene energije kako bi proizvodnja baterija bila konkurentna, brže izdavanje dozvola za fabrike i postrojenja za reciklažu, razvoj stručnih kadrova i podršku investicijama. Međutim, to je proces koji zahteva vreme i strpljenje.“

Kakav bi trebalo da bude odgovor EU na sve agresivnije industrijske politike SAD i Kine – veća fleksibilnost ili veća zaštita?

„Primarni cilj Evrope mora biti obnova sopstvene konkurentnosti. Umesto fokusiranja na poteze drugih, potrebno je učiniti Evropu ponovo atraktivnom za investicije i proizvodnju.

To podrazumeva rešavanje pitanja troškova energije, ali i smanjenje regulatornog opterećenja tamo gde ono nepotrebno povećava troškove poslovanja. Postoji politička svest o tim problemima, ali su rešenja kompleksna i zahtevaju koordinisano delovanje.

Bez rešavanja fundamentalnih pitanja konkurentnosti, Evropa neće moći da se takmiči sa Kinom, SAD i drugim regionima – a to će se direktno odraziti i na automobilsku industriju.“