Postoji rešenje za plastični otpad, ali se ignoriše

Dvadeset kompanija proizvodi više od polovine celokupnog svetskog plastičnog otpada od proizvoda za jednokratnu upotrebu, i odgovorno je za raspirivanje klimatske krize i stvaranje ekološke katastrofe, otkriva istraživanje australijske Mindero Fondacije. Kako se upozorava, najveći deo ovog otpada završava u zemljama u razvoju sa lošim sistemom za upravljanje otpadom.

Među svetskim kompanijama koje su odgovorne za 55 odsto globalnog otpada od plastične ambalaže su i državne i multinacionalne korporacije, uključujući naftne i gasne gigante i hemijska preduzeća. Ove firme učestvovale su u stvaranju više od pola od 130 miliona tona plastičnog otpada koji je bačen 2019. godine u svetu. Exxon Mobil Corporation, američka multinacionalna naftna i gasna kompanija, najveći zagađivač je na svetu kada je reč o otpadu od jednokratne plastike i, kako se navodi u istraživanju, u globalnoj „planini“ otpada učestvuje sa 5,9 miliona tona.

„Potrošači, iako obilato koriste plastiku u svakodnevnom životu, uglavnom ne znaju da ona nastaje preradom nafte i gasa, te da se iza nje krije jedna od najmoćnijih industrija sveta. Istraživanja koja je nedavno sprovela Mindero fondacija pokazala je da čak 50 odsto plastike proizvodi svega 20 kompanija. Reč je o petro-hemijskoj industriji, jednom od najjačih globalnih lobista, pa ne treba da čudi da je decenijama unazad problem zagađenja plastikom bio potpuno skrajnut u odnosu na druge ekološke teme. Tek kad su nepregledne količine plastike počele da prekrivaju morske obale, javnost se zainteresovala za ovaj problem, a prva istraživanja na temu mikroplastike urađena su 112 godina nakon što je izmišljena. Pokazala su da više od 80 procenata uzoraka vode sa česme sadrži mikroplastiku. Kada se konačno postavilo pitanje – zar ne recikliramo plastiku, stigao je deprimirajući odgovor da na svetskom nivou ne uspevamo da dostignemo čak ni 10 odsto reciklaže“, objašnjava za Biznis.rs ekspertkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov.

Dow, jedna od najvećih svetskih hemijskih kompanija, sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama, proizvela je 5,5 miliona tona plastičnog otpada, a kinesko preduzeće za naftu i gas, Sinopek, 5,3 miliona tona.

„Jedanaest kompanija, zagađivača plastičnim otpadom, ima sedište u Aziji, četiri u Evropi, tri u Severnoj Americi, jedna u Latinskoj Americi i jedna na Bliskom Istoku. Njihovu proizvodnju plastike finansiraju vodeće banke, među kojima su glavne Barclays, HSBC, Bank of America, Citigroup i JPMorgan Chase“, ističu autori izveštaja.

Prva plastična masa – bakelit, kreirana 1907. godine, vrlo brzo je razvojem tehnologije oblikovanja plastičnih masa plastika postala nezamenjiv proizvod u brojnim industrijama. Zbog svojih dobrih svojstava kao što su izdržljivost, lakoća i otpornost, postaje lako dostupan materijal široke primene.

„Pozitivna karakteristika plastike da se ne razgrađuje pod spoljnim uticajima zapravo postaje ključni problem, kada je njen uticaj na životnu sredinu u pitanju. Bačena u životnu sredinu plastika u njoj ostaje stotinama godinama, a razgradnjom se raspada na sitnije delove koji u obliku mikroplastike dospevaju u vodu, zemlju i vazduh, a zatim kroz lanac ishrane stižu do organizma samog čoveka. Vrlo perfidno je industrija petrohemije kao proizvođač polimera, odnosno plastičnih granulata, uspela da u same oznake vrsta plastičnih masa ubaci znak reciklaže, iako u praksi se samo 30 do 40 odsto plastike može reciklirati“, ističe naša sagovornica.

Kako kaže, potrošači su time stekli utisak da je svaka plastika reciklabilna, a sama reciklaža plastičnih materijala nije ni malo jednostavan proces.

„Kao prvo, da bi se plastika reciklirala mora se ne samo odvojiti po tipu materijala, već i po tipu proizvoda. Kao primer, fabrika za reciklažu PET boca Greentech, u kojoj sam radila osam godina, mogla je da reciklira samo PET flaše. PET posude od hrane, koje se uglavnom koriste za pakovanje delikatesa u trgovinama, nisu mogle da se recikliraju zajedno sa PET flašama. Takođe je problematično recikliranje PET flaša sa PVC etiketama koje su uobičajene na voćnim jogurtima. PVC je štetan materijal i sa aspekta uticaja na životnu sredinu i na zdravlje čoveka. Istraživanja koja je nedavno sproveo Alhem iz Srbije i Arniča iz Češke pokazala su da se od 36 testiranih proizvoda u kategoriji „meke plastike“ odnosno PVC čak u jednoj trećini (10) nalaze ftalati koje je zbog štetnosti EU zabranila u procentu većem od 0,1 odsto“, upozorava Cvejanov.

Plastika se u velikom procentu nalazi u komunalnom otpadu koji nastaje u domaćinstvu. Značajan deo nje čini jednokratna plastika, ambalaža koju čine raznovrsni plastični materijali.

„Od njih je u Srbiji uglavnom razvijena samo reciklaža PET flaša – plastičnih flaša od napitaka, koje u industriju reciklaže stiže uglavnom zahvaljujući angažmanu neformalnih sakupljača otpada. Odvojeno sakupljanje PET flaša sprovode retka komunalna preduzeća, pa tako ovaj materijal koji se može u potpunosti reciklirati i iskoristiti za proizvodnju novih boca ili poliesterskog vlakna, završava uglavnom na deponijama, i to nesanitarnim“, navodi ekspertkinja za upravljanje otpadom.

Razgrađujući se godinama sa svom ostalom plastikom, koja u formi sićušnih polimerskih lanaca – mikroplastike, prodire u zemljište i vodu, dopire i do živih bića.

„Još uvek nisu ispitani svi uticaji mikroplastike na organizam čoveka, jer su istraživanja počela da se rade tek nakon 2018. godine. U poslednje dve godine tim srpskog genetičara Miodraga Stojkovića dokazao je prisustvo mikroplastike u embrionu, a naučnici Austrijskog univerziteta u mozgu čoveka. No, uprkos tome, što je poznato koja je šteta od plastike u životnoj sredini, Srbija nije uspela da organizuje efikasan sistem sakupljanja ne samo PET, već i drugog reciklabilnog otpada iz komunalnog otpada. Jedinice lokalne samouprave u čijoj nadležnosti je upravljanje komunalnim otpadom, nemaju ni dovoljno znanja ni dovoljno kapaciteta da bi organizovale efikasan sistem koji podrazumeva izdvajanje otpada za reciklažu i ponovno korišćenje“, naglasila je Cvejanov.

Istekla Strategija upravljanja otpadom predvidela je da se, zbog isplativosti, proces sekundarne separacije otpada radi uglavnom na regionalnim deponijama, koje osniva više lokalnih samouprava.

„Do sada jedva je jedan regionalni centar – Duboko, uspostavio sistem separacije otpada, a Subotica, Pirot i Sremska Mitrovica bi uskoro trebalo da završe tehničko opremanje, dok je u najavi i izgradnja osam regionalnih centara, što kroz sredstva obezbeđena putem kineskog kredita, što kroz finansiranje evropskih banki. Ovaj sistem mora da dopuni primarna separacija otpada, koja bi podrazumevala odvajanje samo na dve frakcije u samom domaćinstvu – suvu i mokru, a dalje izdvajanje sekundarnih sirovina bi se vršilo na sortirnicama regionalnih centara“, objašnjava naša sagovornica.

Ekspert za upravljanje otpadom u firmi Green Loop Miroslav Premović, uradio je analizu projektovanih količina otpada, koji se može reciklirati ili ponovno upotrebiti u energetske svrhe, a koji trenutno završava na deponiji. Rezultati pokazuju da je skoro polovina otpada koji se može iskoristiti za dobijanje energije – nereciklabilna plastika.

„Dakle, reč je o više od 170.000 tona plastike, i to samo iz domaćinstva koja se godišnje baci na deponije i u životnu sredinu, a koja se može koristiti kao alternativno gorivo. Ne postoji precizan podatak svog plastičnog otpada proizvedenog u Srbiji za godinu dana, ali uzimajući u obzir sve industrije koje ga stvaraju: prehrambenu, automobilsku, IT, kućnih aparata, pakovanja, i tome slično, možemo pretpostaviti da se godišnje generiše čak i do pola miliona tona plastike. Imajući u vidu koliko je plastika lak materijal, trebalo bi da budemo svesni da pričamo o planini plastičnog otpada koju istovarimo na deponije u životnoj sredini. Kad je bacimo u kantu, plastika nigde ne odlazi stotinama godina. Ostaje iza ćoška i vraća nam se kroz vodu koju pijemo i hranu koju jedemo. To je suština“, napominje Cvejanov.

Zato je, dodaje ekspertkinja, imperativ da što hitnije uspostavimo odgovoran sistem upravljanja otpadom koji će obezbediti da se plastičan, ali i sav drugi otpad prerađuje. Kako kaže, transformacija na cirkularnu ekonomiju je transformacija čitavog društva i ne tiče se samo privrede, države, lokalne samouprave, pojedinca.

„Zato sva rešenja moraju biti planska i sveobuhvatna, rađena na podacima koji odražavaju pravo stanje stvari. A podaci u Srbiji nisu takvi, jer veliki broj privrednih subjekata, ali i lokalnih samouprava i komunalnih preduzeća ne izveštava Agenciji za životnu sredinu u skladu sa zakonom, i skoro da ne trpe nikakve sankcije zbog toga. Neprimenjivanje Zakona i strateških planova su ključni krivci za to što je, čak i po izveštaju Državne revizorske komisije, reciklaža plastike iz komunalnog otpada na mizernom nivou. Glavni razlog zbog čega se zakon ne primenjuje je zvanično – manjak finansijskih sredstava. Istovremeno, dok se sredstva prikupljanja na ime različitih naknada za životnu sredinu nenamenski troše. To je samo jedan od brojnih paradoksa u kojima je zaglavljena Srbija, i čije posledice vidimo svuda oko nas“, primećuje naša sagovornica.

Cvejanov smatra da bi dugoročno rešenje za uspostavljanje cirkularnosti plastike i smanjenje njenog odlaganja na deponije finansijsko opterećenje industrije koja stvara profit njenom proizvodnjom ili štetu njenim odlaganjem u životnu sredinu.

„Pošteno je da štetu plate oni koji od nje imaju koristi. To načelo u zakonodavstvu Evropske unije ima svoju primenu u dva oblika: zagađivač plaća (što podrazumeva da onaj ko zagadi plati za prevenciju i saniranje štete po životnu sredinu), a drugi je – produžena odgovornost proizvođača. Upravo su proizvođači plastičnih proizvoda ti koji treba da snose trošak njegovog sakupljanja, separacije, transporta i prerade. Takav princip je primenjen u Srbiji u ambalažnom otpadu i dao je rezultate u određenoj meri, ali ga sada treba unaprediti. Najefikasnije je to uraditi uvođenjem depozitnog sistema, koji bi obezbedio reciklažu i više od 90 procenata plastičnih flaša, jer bi građani plaćali depozit (kauciju) za ambalažu koji bi im se vraćao kad istu nakon upotrebe vrate u trgovinu“, otkriva ekspertkinja.

Dodaje da ostali plastični otpad iz domaćinstva treba da se selektuje kroz sistem dve kante, a onda da se sa sortirne linije izvuče ono što može da se reciklira.

„Sav ostali plastični otpad odličan je energent koji ima jaču kalorijsku moć od uglja. Međutim, zbog štetnih emisija dioksina i furana ne sme se koristiti u ložištima koja nemaju tehnologiju za prečišćavanje emisija štetnih gasova. U Srbiji ne postoji ni jedno postrojenje koje ima najviši nivo tehnologije (BAT) po BREF standardu iz 2019. godine. A za korišćenje plastike kao energenta samo dve cementare imaju dozvole. Otpor građana prema spalionicama je posledica nepoverenja u sistem monitoringa i kontrole od strane države i kao takav mora se razumeti“, konstatuje Cvejanov.

Dakle, kako smatra naša sagovornica, rešenje za problem zagađenja plastikom prvenstveno traži veći angažman države, lokalne samouprave i privrede, uključujući i uspostavljanje namenskog i dovoljnog finansiranja, da bi se organizovao efikasan i odgovoran sistem upravljanja otpadom. To podrazumeva i izgradnju potrebnih kapaciteta za sakupljanje, selekciju, transport i tretman otpada.