Najnovije poslovne vesti Biznis.rs
To što sve ide u isti kamion nije problem

Kako i zašto reciklirati u Srbiji? (interaktivna mapa)

EkologijaLifestyleSrbijaU fokusuVestiZdravlje

30.6.2021 16:35 Izmenjeno: 14:45 Autor: Julijana Vincan 3

Kako i zašto reciklirati u Srbiji? (interaktivna mapa) Kako i zašto reciklirati u Srbiji? (interaktivna mapa)
U današnje vreme, uticaj klimatskih promena sve je izraženiji i iako pojedinac sam po sebi nije veliki zagađivač, velike grupe ljudi jesu. Zato je... Kako i zašto reciklirati u Srbiji? (interaktivna mapa)

U današnje vreme, uticaj klimatskih promena sve je izraženiji i iako pojedinac sam po sebi nije veliki zagađivač, velike grupe ljudi jesu. Zato je neophodno usvajati i primenjivati nova dostignuća u domenu zaštite životne sredine i širiti ekološku svest kad god imamo priliku za to.

Reciklaža je proces koji obuhvata skupljanje i obradu materijala koji bi u suprotnom završio na deponiji, a sve sa ciljem kako bi se od njega napravio novi proizvod. Iako ovo zvuči jednostavno u teoriji, u praksi se često sreću brojne otežavajuće okolnosti, pa čak i otpor prema procesu reciklaže. To ne bi smeo da bude slučaj, jer ona predstavlja bitan element budućnosti naše planete, a dobrobiti koje donosi su višestruke.

„Zašto se uopšte dovodi u pitanje da li ipak treba reciklirati, kada znamo da je reciklaža važan deo brige o životnoj sredini, odmah nakon smanjenja količina i ponovne upotrebe (reduce, reuse, recycle)? Kada sam počela da se bavim ekološkim aktivizmom, smatrala sam da treba motivisati ljude da recikliraju više. Međutim, kada kažemo da recikliramo u našim domaćinstvima, ovo nije istina. Mi ne recikliramo, nego odvajamo otpad za reciklažu, stavljamo ga u za to namenjene kontejnere, ali zapravo ne znamo kuda odlazi naš otpad. Procedure nisu jasne ni sasvim transparentne, i građani se sa razlogom pitaju ima li ikakvog smisla“, objašnjava aktivistkinja iz organizacije Trash Hero Serbia Dragana Katić.

Kako kaže, ne govori o poznatom mitu „to sve ide u isti kamion“, jer je to samo opravdanje za ljude koji ne žele da razmišljaju, jer ih zakon na to još uvek ne primorava.

„Istina je da svi reciklabilni materijali idu u isti kamion, jer to tako funkcioniše. Građani obavljaju primarnu separaciju, da ubrzaju i olakšaju proces, a u reciklažnim centrima se radi tzv. sekundarna separacija, gde se svaki materijal pažljivo razvrstava, zbog nedostatka transparentnosti i edukacije, i što građani nisu sigurni šta se kako reciklira, nemaju sve ambalaže jasno navedeno koja je vrsta otpada, pa dolazi do grešaka u odvajanju. To što sve ide u isti kamion nije problem. Međutim pravi problem jeste pitanje koliko odvojenog otpada zaista stigne u reciklažne procese. I ovo nije problem samo u Srbiji. Jednostavno, reciklaža nije odgovor na sva pitanja“, napominje Katić.

Dodaje da nikada na svetu nije reciklirano više od osam do devet odsto otpada, već zemlje šalju otpad između sebe preko okeana.

„Bogate zemlje, što legalno, što ilegalno, šalju svoj otpad u siromašne. Devedesetih godina prošlog veka Kina je bila pogodno tržište za profitabilnu upotrebu plastike kroz proizvodnju novih proizvoda od degradirane plastike za prodaju i izvoz. Za zemlje koje su izvozile plastični otpad to je značilo mogućnost da se oslobode svog otpada i da spreče da isti završi na deponiji ili spalionici. Međutim, krhkost globalnog sistema koji zavisi od jedne zemlje uvoznika počela je da se pokazuje 2010. godine, kada je Kina počela da uvodi strožije zahteve za uvoz plastike. Do 2016. godini Kina je uvozila polovinu ukupno raspoloživog plastičnog otpada za reciklažu“, naglasila je naša sagovornica.

Dragana Katić
Foto: Trash Hero Beograd / Dragana Katić

Sada vlade širom Azije odbijaju da uvoze otpad. Kako je dolazilo sve više otpada, zemlje uvoznice suočavale su se sa sve većim problemom kako se nositi sa smećem koje se ne može lako reciklirati jer je tipično da od svake pošiljke 70 procenata može da se reciklira, a ostalih 30 odsto je zagađeno ostacima hrane i kao takvo nije reciklabilno.

„Kontaminirano smeće šalje se na spalionice i odlagališta, što im uvećava troškove, ali neki recikleri „samo pronađu zgodno mesto i spale nereciklabilni otpad“. Istraživanja međunarodnog udruženja ekoloških aktivista Greenpeace u Indoneziji, Maleziji i Tajlandu, otkrila su ilegalno uvoženje, ilegalnu reciklažu, otvoreno paljenje, onečišćenje vode i porast bolesti povezanih sa zagađenjem, navodi organizacija u izveštaju od 23. aprila ove godine. Kad je Kina zabranila uvoz u januaru 2018. godine, započeo je domino efekat. Pošiljke su preusmerene u jugoistočnu Aziju, koja je ubrzo postala preplavljena, prisiljavajući vlade na akciju. Malezija je uvela zabranu u oktobru 2019. godine, Tajland je 2019. godine prestao da izdaje uvozne dozvole i sasvim zabranio uvoz 2020. godine“, navodi Katić.

Filipini su, kako kaže, poslali 69 kontejnera smeća nazad u Kanadu. Indonezija je najavila pooštravanje pravila uvoza otpada nakon što je otkrila pošiljke koje sadrže otrovni otpad. Indija i Vijetnam takođe su najavili ograničenja.

Kada jugoistočna Azija prestane prihvatati da uvozi otpad, kompanije će potražiti negde drugde i pretpostavlja se da će Afrika biti sledeća.

Trajno rešenje za otpad

„Ni reciklaža ni spaljivanje nisu celo rešenje, problem se mora seći u korenu. Masovnost proizvodnje prevazilazi sve pojedinačne napore da se otpad sakupi, očisti, razdvoji, preveze, reciklira ili spali. Nije dovoljno da samo ljude pozivamo na svesno i odgovorno ponašanje pri izboru proizvoda, jer vrlo često u ponudi nema izbora proizvoda bez otpada, pa je neophodno da se na odgovornost pozovu proizvođači, da omoguće veću transparentnost u proizvodnji plastike za jednokratnu upotrebu, da redizajniraju svoje proizvode i omoguće rešenja bez otpada – ponovno punjenje, zamenu ambalaže, sistem depozita ili kaucije i slično. Ovo nije poziv na bojkot brendova zagađivača, već upravo suprotno, poziv proizvođačima da omoguće kupcima da kupuju proizvode bez griže savesti, tako što će oni biti u zamenskoj ambalaži, ili sasvim bez ambalaže. Inicijativa Break Free From Plastic koju smo pokrenuli radi upravo na tome, na proširenoj odgovornosti proizvođača za njihove proizvode koji odmah nakon upotrebe postaju otpad“, ističe ekološka aktivistkinja.

Katić navodi da kada je Kina prestala da uvozi otpad za reciklažu, i razvijenije zemlje od Srbije su priznale da mnogo manje recikliraju i da većinu otpada izvoze.

„Koliko god je loše kada znamo da se jako mali procenat otpada kod nas reciklira, na neki način je dobro što je problem nagomilavanja otpada postao očigledan, i svima postaje jasno da su promene neophodne. Važno je da budemo svesni da nas nedostaci sistemskih rešenja za otpad ne oslobađaju odgovornosti za otpad koji stvaramo. Mislim da će se ovo promeniti kada se povećaju takse za odvoženje i tretiranje otpada, jer takse koje trenutno plaćamo, iako nama deluju visoke, među najnižima su u svetu. Takođe, zakon o proširenoj odgovornosti proizvođača i depozitni sistem funkcionišu u zemljama regiona i daju dobre rezultate, i verujem da će se u Srbiji značajno promeniti slika kada se uvedu i kod nas. Kada proizvođači snose odgovornost za svoje proizvode, trudiće se da omoguće servis i popravke, da materijali od kojih prave svoje proizvode budu kvalitetni i trajni da se mogu ponovo koristiti, potpuno reciklabilni, da kupci budu stimulisani da vraćaju ambalažu, i ljudi generalno motivisani taksama i olakšicama da učestvuju u sistemskom rešavanju problema“, objašnjava naša sagovornica.

Reciklaža

Najpredanije reciklira privreda, jer se ta vrsta zakona sprovodi i privreda je u obavezi da ima dokumentaciju o kretanju otpada, a privreda ima i finansijska rešenja za otpad. Među građanima mnogo ljudi greši u odvajanju i, kako smatra Katić, ako pokazuju volju, a ipak to rade nepravilno, problem nije u nesvesnosti, nego u nedostatku edukacije i informisanosti. 

„Reciklaža je rešenje za samo oko devet odsto otpada, ali je jako važan segment upravljanja otpadom. Od sve plastike, samo oko 40 procenata je reciklabilno, a za jako mnogo medicinskih, industrijskih i sličnih proizvoda, uopšte ne postoji reciklabilna alternativa. Definitivno je bolje rešenje praviti manje smeća, ali više nije dovoljno ostavljati svu odgovornost kupcima, jer to dovodi do toga da mali broj svesnih i odgovornih ljudi ima sve veći osećaj krivice što ne pronalazi dobra rešenja bez otpada na tržištu, a nesvesni i neodgovorni imaju opravdanje više da se ponašaju bahato. Građani bi trebalo da paralelno sa promenama svojih navika, vrše pritisak na institucije i zakonodavstvo, ali i na proizvođače, da se zakoni poštuju, da se omoguće bolja rešenja, transparentnost u poslovanju, redizajniranje proizvoda i ambalaže, tako da se kapacitet reciklaže uvećava na korist svih. Uglavnom sam govorila o ambalaži, jer se oko 40 odsto plastike dizajnira tako da se koristi samo jednom, i ambalaža čini ogroman deo ukupnog otpada, ali slično je i sa ostalim otpadom, povećanje stope reciklaže dovodilo bi do finansijskih ušteda, npr. ako bi se putevi jednim delom pravili od građevinskog otpada, štedeli bismo i na materijalima za izgradnju novih puteva, koje plaćamo iz budžeta, i na troškovima deponovanja građevinskog šuta“, napominje Katić.

Ona ističe da Skandinavske zemlje, koje su primer sjajnog sistema upravljanja otpadom i imaju jako skupe i kvalitetne tehnologije za proizvodnju struje sagorevanjem otpada, imaju jako visok stepen reciklaže, što znači da na spaljivanje ide samo otpad koji nije reciklabilan i upotrebljiv na bilo koji drugi način.

Gde reciklirati u Srbiji?

Kako naša sagovornica kaže, sve što znamo o reciklaži i smanjenju otpada, znamo zahvaljujući volji i energiji aktivista i entuzijasta, jer je jako teško pronaći informacije koji je otpad najadekvatnije rešiti na koji način.

„Na facebook grupi Za manje smeća i više sreće, koju vodi aktivistkinja Milja Vuković, 19.000 ljudi svakodnevno traži rešenja gde šta da odnesu na reciklažu, kako da nabave proizvode bez ili sa što manje otpada, predlažu se opcije za doniranje reciklabila malim proizvođačima koji će ih prenameniti, ljudi između sebe dele staklene tegle (Udomi teglu) i garderobu. I to sve u Beogradu, dakle čak ni u Beogradu nije lako naći gde predati otpad za reciklažu i bez naknade, a o manjim sredinama da i ne govorimo. PET, limenke, papir, staklo i elektronski uređaji se najviše recikliraju, a pravi problemi su medicinski i opasan otpad, industrijski i građevinski otpad, kućna hemija i kozmetika, pelene, ulošci“, upozorava Katić.

Napominje da se organski otpad u gradovima ne kompostira, osim u individualnim privatnim komposterima najupornijih i najpredanijih građana.

„Organski otpad čini oko 50 procenata otpada u domaćinstvima, i on je razgradiv i od njega je moguće praviti humus ili bio ulje, ali kada završi zajedno sa komunalnim otpadom na deponiji, truli i pravi hemijske reakcije, eksplodira i oslobađa emisije gasova. Odvajanje bio otpada bi značajno smanjilo emisije gasova i količine otpada koje završavaju na deponiji. Ruralne sredine često nemaju ni običan kontejner, ni zvaničnu deponiju, pa je suvišno spominjati reciklažu, ali su meštani sela najuspešniji u tretiranju organskog otpada, većina seoskih domaćinstava ima kompostanu“, konstatuje naša sagovornica.

Reciklaža
Foto: Unsplash.com

Neka od mesta za reciklažu

  1. Paklice za cigarete

Udruženje Naša kuća (udruženje za osobe sa psihosocijalnim teškoćama) iz Beograda pokreće pogon u kojem će se izrađivati japanski papir od paklica cigareta. Za njih možete početi skupljanje i javiti im se radi preuzimanja. Planiraju da omasove ovaj proces.

  1.  Tekstil

Ženski centar Užice bavi se reciklažom tekstila i prodajom stvari izrađenih od recikliranog tekstila.

  1.  Reciklirani baneri

Eko bag – proizvodnja torbi, novčanika i sličnih predmeta od recikliranih banera. Takođe, već smo pisali o nizu malih brendova koji se uspešno bave ponovnom upotrebom određenih vrsta otpada za svoje proizvode, o čemu nešto više možete naći na ovom linku.

  1. Plastika

Mini pogon za proizvodnju društvenosti – putem razvijanja i upošljavanja dostupnih tehnologija (mašina) za preradu reciklažne plastike promovišu odgovoran odnos prema životnom okruženju, a generišu i model za uspostavljanje ekonomske održivosti i jednakosti. Na njihovom sajtu postoji dokumet o tome kako samostalno napraviti pogon za reciklažu plastike za malo više od 1.000 evra.

Živimo zajedno, Udruženje za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju koje ima i različite ekonomske aktivnosti, a jedna od njih je i reciklaža.

Ecocetas, preduzeće iz Trgovišta, vrši usluge sakupljanja, otkupa, prevoza i prerade sekundarnih sirovina (papir, PET ambalaža, folija, limenke i sve vrste plastičnog otpada) i zapošljava ljude iz ugroženih kategorija.

Takođe, ljudi su se samoinicijativno organizovali i obeležili na Google mapi mesta na kojima se nalaze kontejneri za reciklažu različitog otpada. Tako se tu mogu naći tačke za reciklažu sledećih materijala: PET ambalaža (sve flaše od sokova, voda, ulja i sličnog, odnosno ono što na svom dnu u malom trouglu nosi tu oznaku), TETRAPAK ambalaža, kao i STAKLENA ambalaža, METAL (aluminijumske i druge metalne konzerve od hrane i tome slično), PAPIR i KARTON.

  • Anna

    30.6.2021 #1 Author

    Ima mnogo rešenja samo treba edukovati ljude

    Odgovori

    • Suzi

      2.7.2021 #2 Author

      Ajde more ne botuj ovde. Država nije obezbedila osnovne preduslove za sakupljanje otpada. Ja nosim džak plastičnih flaša kroz pola grada do prvog kontejnera koji je za to namenjen, da bi ih đubretarski kamion pomešao sa redovnim otpadom. Da si bila u Nemačkoj videla bi kako se jednostavno neke stvari rešavaju i to ne mora da bude vezano sa bogatstvom društva. I ne kaže se „edukovati“ nego „obrazovati“

      Odgovori

  • Agata

    1.7.2021 #3 Author

    Izuzetno korisne informacije I dobro I sazeto I objasnjeno! Hvala!

    Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Biznis.rs newsletter

Prijavite se na biznis.rs newsletter i budite uvek u toku sa najnovijim finansijskim i ekonomskim temama značajnim za društveni razvoj.

Loading...