Produktivnost na poslu zavisi od (ne)zadovoljstva zaposlenih

Bar jedna od četiri zaposlene osobe ne oseća se cenjenom na poslu, a uključenost na radnom mestu direktno utiče na produktivnost, inovativnost i blagostanje radnika, ukazuje najnoviji izveštaj Međunarodne organizacije rada (MOR) o različitosti i inkluziji.

Visoki nivoi različitosti i inkluzije, odnosno uključenosti na radnom mestu, povezani su sa većom produktivnošću, inovativnošću i blagostanjem radne snage.

Međutim, u izveštaju se navodi da se premalo radi na njihovom promovisanju, posebno među manjinskim grupama, što znači da preduzeća, radnici i društva propuštaju značajne potencijale. Visoki nivoi jednakosti, raznolikosti i inkluzije povezani su sa većom inovativnošću, produktivnošću i učinkom, kao i sa regrutovanjem i zadržavanjem talenata, i konačno sa dobrobiti radnika. 

Ipak, prema istraživanju, samo polovina ispitanika smatra da su različitost i inkluzija dovoljno identifikovani i obezbeđeni resursima u kulturi i strategiji njihovog radnog mesta. Bar jedna od četiri zaposlene osobe ne oseća se cenjenom na poslu. 

Inače, samo trećina preduzeća trenutno meri inkluziju, iako je to neophodno za razvoj i poslovni napredak, ukazuje se u saopštenju MOR-a. Novi izveštaj definiše inkluziju kao iskustvo ljudi na radnom mestu i stepen njihovog osećaja da su cenjeni zbog toga što jesu, odnosno zbog veština i iskustva kojima raspolažu.

Kakva je situacija u Srbiji? Koliko su zaposleni zadovoljni svojim poslom i šta sve utiče na stepen tog zadovoljstva?

Kako u razgovoru za Biznis.rs kaže profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, nekoliko stvari diktira da li će radnici biti zadovoljni svojim poslom. Prema njegovim rečima, tu je, pre svega, osnovna podela na dostojanstven i prekarni rad.

Prvi je, kako kaže profesor, ugovoren i bezbedan u svakom smislu, uključujući i zaštitu od mobingovanja i psihičkog maltretiranja, odnosno „gužvanja karaktera“. Pored toga, takav posao je, prema njegovom mišljenju, pristojno i na vreme plaćen.

Nasuprot njemu, Stojiljković detektuje prekarni rad koji je nesiguran, nestabilan u svakom pogledu, lišen dostojanstva, radnih i sindikalnih prava.

„Naša procena je da je barem trećina ljudi u Srbiji u uslovima prekarnog rada koji karakteriše odsustvo brojnih radnih radnih prava sa nedovoljnim zaradama“, naglašava profesor.

Takođe, on kaže i da obrazovanje više nije dovoljan faktor koji će odrediti zadovoljstvo poslom, budući da je nemali broj zaposlenih koji rade poslove za koje su prekvalifikovani i koji im ne pružaju bilo kakav osećaj zadovoljstva. Naprotiv.

U tom kontekstu, Stojiljković pominje i istraživanja tzv. društvenih pretpostavki sreće prema kojima onaj ko nije zadovoljan karakterom svog posla i visinom plate koja je jedna od osnovnih pretpostavki te sreće – neće biti srećan ni zadovoljan svojim poslom, niti će moći da koristi mehanizme da to popravi.

„Vi bi trebalo da živite u svetu ostvarenih prava uključujući i solidarnost, a vi ste u poziciji da ne možete da budete ni prema kome solidarni“, naglašava on.

Pored toga, on kaže da nije zadovoljstvo živeti u svetu razvijene i sistemske korupcije, jer tu morate koruptivno da se ponašate što nikoga ne čini srećnim. Sve su to, prema njegovim rečima, pokazatelji da zaposleni u radu ne prepoznaju svoju svrhu i ispunjenje, već im rad predstavlja instrumentalnu vrednost za preživljavanje.

„Kod manjeg procenta ljudi se radi o dostojanstvenom radu, dok je u većini slučajeva rad krajnje prinudno sredstvo za život, te se može uporediti sa dobitkom na lutriji“, dodaje on.

Taj rad sedmice vredan, rečima našeg sagovornika, pruža izazov i kreativnost, a pritom je ugovoren i pristojno plaćen. Međutim, on dodaje da ovakav rad sve više postaje privilegija.

Rad koji je lišen dostojanstvenosti je u indirektnoj vezi sa produktivnošću jedne kompanije. Pored toga, on je sve više pitanje dobre preduzetničke organizacije na poslu, i sve je više stvar adekvatne primene i razvijanja veština koje donose tehnološke organizacije.

„Ali neće se povećati produktivnost rada time što ću ja više da rintam, nego što ću se kroz proces digitalizacije ljudi lišiti ne samo napornog fizičkog, nego rutinskog i dosadnog rada koji tehnologija lako rešava“, naglašava on.

Pored toga, Stojiljković kaže da je produktivnost u vezi i sa kraćom radnom nedeljom.

„Istraživanja kažu da su efekti produktivnosti i inovativnosti vezani za četiri-pet sati produktivnog rada“, kaže on, dodajući da zaposleni rade i ono što bi mogli da obavljaju van radnog vremena, a to su pripreme za rad, poput prikupljanja informacija i slično.

To, prema njegovim rečima, pokazuje da pomak na četvorodnevnu radnu nedelju koja traje 20 do 30 sati ide u prilog produktivnosti, dodajući da je ona primenljiva i za naše uslove. Ukoliko baš posao ne dozvoljava ovakvo radno vreme, on predlaže uvođenje većeg broja smena.

Inače, studija MOR-a ističe četiri ključna principa za postizanje transformacionih i održivih promena koje su primenljive na globalnom nivou i na sve grupe i nivoe radne snage.

Prvo, različitost i inkluzija treba da budu prioritet i deo strategije i kulture. Zatim, mora postojati raznolikost u najvišem menadžmentu. Takođe, viši lideri, menadžeri i osoblje moraju biti odgovorni kao uzori. Četvrti princip je da se različitost i inkluzija moraju primenjivati tokom čitavog radnog odnosa – od zapošljavanja, preko zadržavanja do razvoja.

„Zaposleni treba da osećaju da su cenjeni, poštovani, pošteno tretirani i osnaženi kroz inkluzivnu poslovnu praksu, inkluzivnu organizacionu kulturu i inkluzivno liderstvo. Upravo taj transformacioni pristup različitosti i inkluziji značajno doprinosi ukupnom poslovnom učinku“, ocenila je direktorka Biroa MOR za aktivnosti poslodavaca Debora Frans-Masin (Deborah France-Massin).