Mali izdavači se suočavaju sa mnogim izazovima, ali uživaju u svom poslu

U vreme Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, koji se ove godine održava po 66. put, knjige dolaze u prvi plan.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku objavljenim polovinom oktobra ove godine, u Srbiji je u 2022. godini objavljeno 12.470 naslova knjiga i brošura, što je oko dva odsto manje u odnosu na 2021. godinu.

Proteklih nekoliko godina bilo je teško za sve delatnosti, pa i za izdavaštvo, iako je bilo i pozitivnih stvari, kaže za Biznis.rs Petar V. Arbutina, izvršni direktor Sektora za izdavanje knjiga i leksikografskih izdanja u Službenom glasniku.

„Pandemija Covida-19 je ljude vratila knjizi i čitanju, online prodaja je porasla, čitalačka interesovanja su se proširila. Ljudi su tražili odgovore na ono što im se dešava, a civilizacijski odgovori se naravno uvek nalaze u knjigama, odnosno u pamćenju koje knjige simbolizuju“, ističe Arbutina i dodaje da je najveći problem kod izdavača bio cena papira.

„Sedmične promene cena uslovile su nestabilnu i promenljivu cenu krajnjeg proizvoda, a samim tim i velike disparitete koje kupci neminovno moraju da primete, samim tim je prodaja opala, ali sada se situacija malo primirila, pa su i okolnosti bolje“, objašnjava Arbutina.

Započeti bilo koji biznis u ovakvim vremenima pravi je izazov i poduhvat, posebno ukoliko je taj posao u sektoru kulture za koju nekako uvek ima najmanje sredstava, ali i interesovanja.

„Kultura nikada nije ni bila u zavidnoj materijalnoj poziciji, prosto takva joj je priroda. Sa druge strane, često je bivao slučaj (pogotovo na našim prostorima) da iz teških objektivnih okolnosti nastaju vrhunska dela. Isto tako i na izdavačkoj sceni – usled društvenih i ekonomskih promena pojavljuju se neki novi ljudi koji su spremni da se hvataju u koštac sa novim i starim izazovima na kulturnoj sceni“, kaže za naš portal Mladen Milosavljević, koji je sa svojom suprugom Sanjom Savić Milosavljević osnovao izdavačku kuću Bedem.

On dodaje da su u startu ukinuli opciju ,,brze ekspanzije” i odlučili se za duži i sigurniji put.

„Iskusnije kolege su nam govorile da je potrebno da ne računamo na materijalnu dobit i da ćemo nakon prve tri godine verovatno biti na ,pozitivnoj nuli’. Otprilike tako je i bilo. Prosto – koliko god ideja da imate, iskustva, pa čak i sredstava, izdavaštvo nije isto što i pisanje, već jedan sasvim nov posao u koji smo se upustili svom snagom. Takođe je veoma važno ne meriti se merilima drugih, već voditi računa o sopstvenom napretku – korak po korak. Još smo relativno mladi, pa i nestrpljivi, i ponekad je teško prihvatiti da je potrebno višegodišnje ulaganje bez vidljivih rezultata. Kada, međutim, shvatimo da nas je neko ipak primetio (po dobru), čini se da trud ima smisla“, objašnjava vlasnik Bedema.

Zanimljivo je da se izdavači sa kojima smo razgovarali ne žale puno, te da uživaju u svom poslu, a da im materijalna strana, iako važna, nije i najbitnija.

„Godina ‘od Sajma do Sajma’ je neka vrsta fiskalne godine u izdavaštvu. U tom periodu se mere rezultati i proverava uticaj. Na osnovu preliminarnih rezultata mi smo zadovoljni, nove knjige su vidljive, stare se još uvek prodaju i prepoznaju, reakcije čitalaca su pozitivne. Nema razloga za nezadovoljstvo, ali ta pozicija se održava stalnim radom, praćenjem novih trendova i održavanjem prepoznatljivosti uređivačke politike“, ističe Predrag V. Arbutina.

On dodaje da Službeni glasnik radi jedan veoma zahtevan posao jer nastoji da održi visoke standarde u izboru novih naslova, te da u realizaciji svakog naslova podrazumeva veći trud i ulaganja na koje drugi izdavači možda ne obraćaju pažnju u toj meri trudeći se da svoje knjige što više komercijalizuju i pojeftine.

„Mi nismo takvi izdavači i drago mi je što se to na sajmu godinama unazad prepoznaje kao visoki standard Službenog glasnika“, ističe Arbutina.

Kada su u pitanju „mali izdavači“, Vladica Milenković, direktor izdavačke kuće Nova Artija iz Paraćina, kaže za Biznis.rs da je Sajam knjiga danas više neki vid reklame koji svakako pomaže u poslovanju, jer kod velike većine autora postoji želja da se im se knjiga pojavi na ovoj manifestaciji koja je odavno brend i čiji renome nije narušen ni posle 66 godina održavanja, iako smatra da neki pojedinci nisu reprezentativni predstavnici ove svetkovine knjige.

Malim izdavačima je sajam knjiga potreban, tvrdi i Mladen Milosavljević koji kaže da sajam nije samo mogućnost da se prodaju knjige, već i prilika da vas neko primeti, da se upoznate ili ponovo sretnete sa ljudima iz knjiškog sveta i ističe da je to neprocenjiva vrednost.

Ipak, kako kaže Milenković, mali izdavači se suočavaju sa mnogim izazovima, a neretko moraju i da ugase svoje biznise.

„Nažalost, mnogi su prestali sa radom jer nisu bili spremni ili dovoljno obučeni da se bave i dodatnim poslovima. Konkretno, to u mom slučaju znači da radim i za druge izdavače i štamparije u tehničkom uređivanju knjiga. Situacija je danas jednostavno takva da moramo biti spremni i na razne kompromise, ma koliko kao samostalni izdavači držali do sebe. Meni su knjige i tehnika oduvek bili bliski, a kasnije su tu pridodao i rad u kulturi kroz udruženje, pa je bilo nekako logično da se otisnem u izdavačke vode kroz Novu Artiju, kao nastavak rada na projektu ‘Artija’ koji seže još iz 2006. godine“, objašnjava Milenković.

Gde je tu država?

Od države svi nešto očekuju, posebno kada je u pitanju razvijanje posla – u vidu neke pomoći, podstreka, donacija… U izdavaštvu su očekivanja različita.

„Država ima svoje programe kojima podstiče književna i naučna dela. Problem je, naravno, što su to mali budžeti, a velika očekivanja sa druge strane. Svima treba da nam bude jasno da bi neke stvari trebalo da radimo zajedno i da su samo tako izvodljive, najkorisnije i najviše vidljive. Budućnost je u stvaranju zajedničkih ciljeva privatnog i državnog kapitala. Iskustva Službenog glasnika su pozitivna, u mnogo projekata smo učestvovali sa državnim institucijama na obostranu korist. Neki od tih projekata su dobijali nagrade za izdavačke poduhvate na sajmu knjiga, mnogi su i danas trajna vrednost naše kulture“, kaže Petar V. Arbutina.

S druge strane, Vladica Milenković kaže da je to diskutabilna i lokalizovana priča na nivou opština.

„Naša iskustva govore da sam Sajam knjiga nije dovoljan da bismo nešto po tom pitanju rekli pohvalno u korist države“, ističe direktor Nove Artije.

Mladen Milosavljević iz Bedema kaže da o tome ne može da govori na opštem planu, ali da su za projekat „Priča o Miki mravu – slikovnica, audio i digitalna knjiga” dobili sredstva na konkursu za decu i mlade Ministarstva kulture i informisanja.

„Slikovnica je štampana za sajam, a do kraja sajma bi trebalo da budu dostupni audio knjiga i elektronska verzija knjige. Takva vrsta podrške mnogo znači malim izdavačima“, kaže Milosavljević.

Šta kažu pisci?

Naši sagovornici se slažu da se u Srbiji najviše čitaju romani, te da prosek čitalaca nije loš, iako se u javnosti obično govori da „ovde retko ko čita knjige“. Pisci izdavačku priču vide svako iz svog ugla.

Nagrađivana književnica Branka Selaković za Biznis.rs kaže da, kao i u drugim umetničkim branšama, situacija nije najsrećnija, posebno kada je reč o samostalnim umetnicima.

„Tiraži su mahom mali, od 300 do 500 primeraka. U Srbiji se bestseler autorima smatraju oni čiji tiraž je nekoliko hiljada knjiga. Zaista, može se dogoditi da neki vodeći, popularni autori prodaju više desetina hiljada primeraka, ali to ne znači da se toliko proda svakog meseca i za svako delo“, objašnjava Selaković i dodaje da su finansijska ulaganja kod samizdata ogromna.

„Osim izdvojenog vremena da se napiše knjiga, istraživanja, tu su honorari za urednika, lektora, recenzenta, dizajnera, potom troškovi preloma, štampanje i na kraju distribucija koja je gotovo nemoguća ako ste sami objavili knjigu. U drugu grupu spadaju pisci koji sarađuju sa manjim izdavačkim kućama koje završe celokupnu obradu knjige i plasiraju je u velike knjižarske lance, ali za obavljeni posao uzmu novac ili veći procenat od prodatih primeraka. Najprihvatljivija opcija, koja je nekada bila jedino moguća i koju sada nude samo velike izdavačke kuće, jeste da one snose sve gorepomenute troškove, ujedno poseduju i svoje knjižare, te je posao i pozicija autora dosta olakšana“, kaže naša sagovornica.

Jedan mladi autor koji je želeo da ostane anoniman kaže da se knjiga kod malih izdavača može objaviti po ceni od 700 do 1.000 evra, u zavisnosti od obima, korica… ali da mladi pisci uglavnom sami rade marketing i promocije, što im znatno otežava put ka uspehu na ovom polju.

Ipak, Vladica Milenković kaže da su važna i realna očekivanja, kao i dobar odnos autor-izdavač, da bi u ovom poslu bile zadovoljne obe strane.

„Bez toga jednostavno ništa ne može da funkcioniše na pravi način. Pored navedenog, u današnje doba je jako važna i reklama na društvenim mrežama, kako bi se donekle razvila i distribucija, ali uz pametno ulaganje i osećaj koji bi naslovi bili interesantni u određenom trenutku za čitaoce“, ističe Milenković.

Branka Selaković takođe smatra da je glavni problem i neprofesionalizam jer, kako kaže, mnogi pisci su pomislili da mogu da budu i izdavači, ali nemaju preduzetničku crtu, a još veći problem su pojedini izdavači koji ne znaju ništa o književnosti.

„Nekada mi se čini da je i preziru, samo su nekakvim volšebnim slučajem završili u toj oblasti“, smatra Selaković.

Sutra: Najveći svetski sajam knjiga u senci geopolitike