Američke sankcije NIS-u bacile u senku sva ostala dešavanja u energetskom sektoru

Energetika u Srbiji snažno je u 2025. godini nadrasla značaj grane privrede i usmeravala je ne samo ekonomske nego i državne tokove, jer je u centar pažnje stavila pitanje Naftne industrije Srbije (NIS), koja se u godini za nama suočila sa sankcijama Sjedinjenih Američkih Država (SAD), prestankom rada rafinerije u Pančevu i oduzimanjem dozvole za uvoz ruske sirove nafte.

Sve je počelo u januaru prošle godine kada je Odeljenje za kontrolu strane imovine američkog Sekretarijata za finansije (OFAC) uvelo sankcije NIS-u sa obrazloženjem da većinski vlasnik – ruska kompanija Gazpromneft, profitom finansira rat u Ukrajini. Odmah je usledio i prekid trgovanja akcijama kompanije na Beogradskoj berzi i ta odluka je i dalje na snazi, pa i mali akcionari željno iščekuju šta će biti sa njihovim investicijama.

Primena sankcija odlagana je osam puta, a zahtev NIS-a za deveto odlaganje je odbijen i one su 9. oktobra stupile na snagu. Od tada kompanija ne dobija sirovu naftu za preradu hrvatskim naftovodom JANAF, pa je NIS-ova rafinerija u Pančevu radila do početka decembra, prerađujući zalihe.

Druge naftne kompanije koje posluju u Srbiji povećale su uvoz naftnih derivata, a najviše mađarski MOL koji je utrostručio isporuke.

SAD kao jedino rešenje prihvataju potpuni izlazak ruskog vlasnika iz NIS-a, a informacije o tome kako teku pregovori o preuzimanju njihovog udela su sve vreme šture i kontradiktorne. Ono što se u javnosti zna jeste da je Srbija nudila da otkupi ruski udeo u NIS-u i priključi ga državnom vlasništvu od 29 odsto, ali su do sada Rusi to odbijali. Takođe se kao informacija pojavila da se pregovori vode sa firmom ADNOC iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i mađarskim MOL-om.

Kao krajnji rok za rešenje krize oko NIS-a figurira 15. januar, koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić dao ruskoj strani da nađe kupca. Posle toga, kako je najavio, Srbija će uzeti „stvar u svoje ruke“, s tim što je nacionalizacija kao opcija isključena.

Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) izdala je krajem godine novu licencu NIS-u kojom je faktički produžila rok za pregovore o prodaji ruskog udela do 24. marta, a poslednjeg dana 2025. produžena je i licenca za rad – do 23. januara.

NIS je pitanje svih pitanja za srpsku privredu u 2026.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Saša Ranđelović smatra da je NIS „pitanje svih pitanja“ koje će oblikovati privredna kretanja, jer od toga da li će ta kriza biti razrešena u kratkom roku ili će eskalirati zavisi mnogo stvari. Pre svega, to je glavni rizik za dostizanje privrednog rasta od tri odsto BDP-a u 2026. godini, a posledično i za držanje javnog duga ispod 45 odsto BDP-a.

“Ako bi kriza eskalirala to bi potkopalo i naplatu prihoda i verovatno zahtevalo neke dodatne programe rashoda, što bi značajno moglo da poremeti fiskalnu ravnotežu. Relativno povoljno je što bismo u takvu epizodu ušli sa relativno umerenim nivoom javnog duga i to bi omogućilo da napravimo nešto jače fiskalne intervencije u nastojanju da se ta kriza prebrodi”, kazao je Ranđelović krajem godine na predstavljanju publikacije Kvartalni monitor.

Jasno je da su postojeći distributivni kapaciteti za uvoz i distribuciju derivata mimo NIS-a ograničeni i ne mogu podmiriti zahteve domaćeg tržišta, kao i da domaća proizvodnja ne može u potpunosti da se zameni uvozom u kratkom roku. Svakako bi moglo da dođe i do povećanja cena uvoznih naftnih derivata. Sa druge strane, gašenje rafinerije bi u najlošijem scenariju dovelo do direktnog gubitka 1.700 radnih mesta.

Ranđelović podseća da je učešće NIS-a u ukupnom BDP-u između 1,5 i 1,6 odsto.

Takođe, supstitucija domaćih derivata uvoznim bi se negativno odrazila na tekući račun platnog bilansa i imala bi negativne posledice po stabilnost finansijskog sistema budući da postoje i neke kreditne obaveze koje kompanija ima prema bankama u Srbiji.

Rusi diktiraju gasni aranžman sa Srbijom

Naftna igra je u prošloj godini bila očigledno i deo gasne jednačine jer je Srbija uspela da samo osam dana pre isteka ugovora o isporuci gasa sa Rusijom postigne dogovor o redovnim nabavkama do 31. marta 2026. Iako niko od zvaničnika to nije potvrdio, potpisivanje novog ugovora je bilo neizvesno zbog odnosa Rusije i Srbije u situaciji kad je NIS pod američkim sankcijama.

Za sada nema podataka po kojim cenama će Srbija plaćati nove isporuke ruskog gasa, a kako je objavljeno – dogovorena je dnevna isporuka od deset miliona kubika gasa. Produžetak od tri meseca daje Srbiji tek toliko vremena da uzme malo vazduha jer je pitanje kupovine ruskog gasa sve problematičnije u kontekstu oslobađanja Evrope od ruskog snabdevača ovim energentom.

Evropska unija donela je u 2025. godini uredbu o zabrani uvoza ruskog gasa od 2027, osim za one države koje imaju dugoročni ugovor. Srbija za sada može da nabavi gas iz Azerbejdžana, ali male količine od 300 do 400 miliona kubnih metara, što čini 10-15 odsto njenih potreba od oko 2,5 milijardi kubnih metara godišnje.

Srbija je u prošloj godini dobila i novi Zakon o gasu, što predstavlja sektorsko zakonsko odvajanje, jer su sve grane energetike bile objedinjeno regulisane Zakonom o energetici. Prethodno je usvojen i Zakon o nafti. Zakon o gasu se u velikoj meri fokusira na to da se omogući korišćenje obnovljivih gasova umešavanjem vodonika u gasnu mrežu sa gasom.

EPS će skupo koštati takse na ugljenik

EPS će se u 2026. godini suočiti sa novim troškovima zbog stupanja na snagu finansijskog mehanizma prekograničnog usklađivanja cene ugljenika (Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM), koji će se prema oceni Fiskalnog saveta lančano preneti na celu privredu, zbog čega joj preti dodatni gubitak konkurentnosti.

Za Srbiju to znači da će određenim izvoznim proizvodima iz energetski intenzivnih industrija – aluminijum, gvožđe i čelik, cement, đubriva, vodonik i električna energija – za ulazak na tržište EU biti potreban dokaz o emisijama CO₂ tokom proizvodnje, uz plaćanje odgovarajuće naknade za emitovane gasove, usklađene sa evropskom cenom ugljenika, objašnjavaju ekonomisti Saveta.

Prevedeno u konkretne cene, izvoz megavat-sata električne energije iz Srbije u EU dobio bi dodatni trošak od oko 60 evra zbog izuzetno velike emisije ugljenika u njegovoj proizvodnji.

Budući da je trenutna prosečna cena električne energije koju izvozi EPS nešto iznad 100 evra/MWh, jasno je da bi ovoliki namet ugrozio konkurentnost EPS-a na tržištu EU i znatno otežao poslovanje ove kompanije, računica je Fiskalnog saveta.

Predsednik ovog tela upozorio je da je vrlo moguće da će EPS morati značajno da smanji količine električne energije, možda čak i da izgubi tržište, ili će izvoziti samo onda kada je cena ekstremno visoka na evropskom tržištu, a to su vrlo retke situacije. To će se ozbiljno odraziti na profitabilnost EPS-a. Skoro da će izgubiti 10 odsto prihoda koji ostvaruje po osnovu izvoza električne energije.

Srbija, međutim, ni u 2025. godini nije donela odluku o napuštanju uglja kao energenta za proizvodnju električne energije, iako su pritisci sve veći.

“Mi takvu odluku još nismo doneli nigde, ni u strategiji i ni u jednom planskom dokumentu”, kaže za Biznis.rs stručnjak za obnovljive izvore energije Dejan Stojadinović.

Ono što trenutno postoji kao prihvaćena obaveza u tom smislu proizilazi iz Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana usvojenog 2024. godine – da udeo OIE u  bruto finalnoj potrošnji energije treba da dostigne 33,6 odsto, a u električnoj energiji do 45,2 odsto do 2030. godine. Prema najavama vlade, do tada bi oko 3,5 gigavata novih elektrana na energiju sunca i vetra trebalo da bude na mreži.

OIE: Ugovori za priključenje 2.000 megavata

Stojadinović kaže da je u prošloj godini postignut određeni napredak u razvoju OIE i kao vrlo značajno izdvaja potpisivanje ugovora o priključenju na mrežu više od 2.000 megavata elektrana na OIE, što je i ključan korak i znak da će svi ti kapaciteti verovatno i biti izgrađeni.

Takođe, jako bitan momenat za fleksibilnost sistema su prvi odobreni zahtevi za priključenje 1.000 megavata baterija. To je značajno jer je samostalno skladište električne energije praktično preduslov za dobijanje priključka na mrežu za sve kompanije koje grade vetroelektranu ili solarnu elektranu.

“Održana je druga runda aukcija za OIE početkom godine za 300 megavata vetra i 125 megavata solar i to je popunjeno, a investitori će izgraditi i više od toga jer su neki dobili premije samo za deo svoje elektrane tako da se očekuje da bude izgrađeno 468 megavata vetra i 177 megavata solara. Pušten je u probni rad prvi deo vetroelektrane Čibuk 2 od 35 megavata, a EPS je pustio svoj prvi vetropark od 66 megavata i solarnu elektran Petka od 10 megavata. Izraelski Nofar energy je pustio najveću solarnu elektranu u Srbiji od 27 megavata u Banatu”, navodi Stojadinović.

Regulative za OIE i struju je u velikoj meri usklađena sa regulativom Evropske Unije i paketom Clean energy package i Srbija je u tom segmentu uradila najviše na Balkanu, kaže Stojadinović i podseća da je usvojen Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte.

“U zakonu piše da se primenjuje od 1. januara 2026, mada podzakonska regulativa još nije usvojena”.