Četvrt veka privredne reforme, rezultati daleko ispod očekivanja

Ideja o privatizaciji velikih domaćih preduzeća najavljena je još 1981. godine, kada je Međunarodni monetarni fond kao jedan od uslova za izdavanje kredita SFR Jugoslaviji – tada dugovima opterećenoj, tražio “liberalizaciju tržišta”.

Međutim, uz uglavnom neuspešne pokušaje održavanja privrede na prethodnim postulatima i opterećenje velikom stopom nezaposlenosti, nije došlo do značajnijih promena sve do reformske vlade na čelu sa Antom Markovićem 1989. godine.

Pošto je tada i od Sjedinjenih Američkih Država usledio uslov za privatizaciju državnih preduzeća, a bankarski sistem se praktično slomio zbog milionskih oprosta dugova stanovništvu i naglog otkupa nekretnina koje su građene u prethodnih nekoliko decenija – koji je usledio nakon devalvacije nacionalne valute – desio se rat, a za njim i definitivni raspad zemlje na šest novih država u periodu do prve polovine dvehiljaditih.

Svaka od novih samostalnih država prošla je sopstveni put privatizacije, uglavnom neslavan. Na scenu su stupili naglo ojačani tajkuni sa sumnjivo stečenim novcem i velike strane kompanije koje su htele što pre da iskoriste jeftine prilike za investiranje u zemljama osiromašenim sukobima.

Bilo je, naravno, i nekih svetli(ji)h izuzetaka. Najpre možda u Sloveniji, koja je prva i završila tranziciju u tržišnu ekonomiju – a mnogi bi rekli i jedinu uspešnu.

Što se Srbije tiče, prvi Zakon o privatizaciji donet je 2001. godine, da bi bio zamenjen novim 13 godina kasnije, kada i dalje nije bila rešena sudbina za više od 500 preduzeća sa društvenim kapitalom.

Primeri koji su ostavili traga

Mađarska kompanija MOL je 2003. godine preuzela 25 odsto plus jednu deonicu hrvatske naftne kompanije INA za 505 miliona evra. Kasnije je MOL povećao svoj udeo na nešto manje od 50 procenata, što je izazvalo političke i pravne sporove u Hrvatskoj.

Pandan hrvatskoj kompaniji – Naftna industrija Srbije (NIS), promenila je svoju vlasničku strukturu. Vlada Srbije je 2008. potpisala sporazum sa ruskom kompanijom Gazprom Neft, koja je kupila 51 akcija NIS-a za 400 miliona evra, uz obavezu da investira dodatnih 547 miliona evra u modernizaciju. Mnogi analitičari smatrali su da je kompanija tada prodata ispod tržišne vrednosti i po (geo)političkoj osnovi.

Dve godine kasnije Gazprom Neft je povećao svoj udeo na 56,15 odsto kroz dokapitalizaciju. Država Srbija imala je 29,87 odsto. U februaru ove godine Gazrpom Neft je deo vlasničkog udela prebacio na majku kompaniju Gazprom, te je njihov odnos danas 44,84 i 11,30 odsto.

Između 1999. i 2001. godine, Deutsche Telekom je preuzeo većinski udeo u Hrvatskom Telekomu za ukupno oko 850 miliona evra. Najveća farmaceutska kompanija u Hrvatskoj, Pliva, prodata je 2006. godine američkoj kompaniji Barr Pharmaceuticals za približno 2,2 milijarde dolara.

Norveška kompanija Telenor kupila je 2006. godine srpsku telekomunikacionu kompaniju Mobtel za 1,5 milijardi evra, što je i dalje najveća strana direktna investicija u Srbiji, dok je belgijska kompanija Delhaize preuzela 2011. godine trgovinski lanac Delta Maxi za 932,5 miliona evra, kojeg je prethodno u procesu privatizacije C marketa u periodu od 2002. do 2004. kupio Miroslav Mišković, uzevši na kraju i paket akcija u vlasništvu tadašnjeg generalnog direktora Slobodana Radulovića u bekstvu.  

Nemačka kompanija Stada preuzela je 2006. godine vršačku farmaceutsku kompaniju Hemofarm za nešto više od 475 miliona evra.

Od zanimljivijih primera u drugim “novonastalim tržištima”, treba izdvojiti i Telekom Srpske, koji je 2007. privatizovan prodajom većinskog paketa akcija kompaniji Telekom Srbija.

Tu je i severnomakedonski ESM (Elektrostopanstvo na Makedonija) – distribucioni deo nacionalne elektroenergetske kompanije privatizovan je 2006. godine, kada je austrijska kompanija EVN preuzela kontrolu nad distribucijom električne energije.

Kad je reč o Telekomu, iako su postojali pokušaji privatizacije Telekoma Srbija, uključujući i neuspešne tendere, kompanija je ostala u većinskom državnom vlasništvu, i može se reći da danas posluje veoma uspešno, uprkos povezivanju po političkoj osnovi sa vladajućim režimom. Telekom Srbija je poslednju izveštajnu godinu (2023.) završio s ukupnim prihodima od 1,42 milijarde evra, uz dobit od 291,4 miliona i 8.367 zaposlenih. Po svim parametrima beležio je rast, ali najznačajniji je rast dobiti od čak 156,4 odsto.

U našoj zemlji kao uspešne privatizacije percipiraju se preuzimanja Valjaonice aluminijuma iz Sevojna (Impol Seval), JAT (Air Serbia), te iz prehrambene industrije – Bambi, Štark, Knjaz Miloš.

Ipak, većina privatizacija bile su predmet kontroverzi i javnih debata, posebno u pogledu transparentnosti procesa i uticaja na nacionalnu ekonomiju.

Privatizacije tokom poslednjih godina

Od novijih primera privatizacije u regionu trebalo bi izdvojiti domaću Mostogradnju. Ova građevinska kompanija prošla je kroz nekoliko neuspešnih pokušaja privatizacije. Nakon stečaja 2021. godine njenu imovinu je 2024. godine preuzela kompanija Mostogradnja ing, povezana sa firmom Millennium Team, koja se u poslednje vreme povezuje sa maltene svakim značajnijim građevinskim projektom u glavnom gradu. Njeni prihodi u 2023. iznosili su gotovo 196 miliona evra, uz dobit od 12 miliona evra, prema podacima bonitetne kuće CompanyWall.

Takođe, najveća slovenačka banka NLB privatizovana je u fazama između 2017. i 2019. godine, kada je država prodala većinski udeo kroz inicijalnu javnu ponudu (IPO). Danas je prisutna i u Srbiji kao NLB Komercijalna i zbirno ima najveće prisustvo na tržištu bivše Jugoslavije.

Od srpskih firmi koje su preostale na spisku za privatizaciju ove godine bi nove vlasnike mogle da nađu Toza Marković iz Kikinde i JAT apartmani sa Kopaonika.

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Rok za okončanje privatizacije u Srbiji kraj 2027. godine, sledi prinudna likvidacija preduzeća