Koje voće bi Srbija mogla da izvozi na kinesko tržište?

U Kini je sredinom oktobra potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini za 10.412 proizvoda iz Srbije. Analitičari ukazuju da za izvoz u Kinu treba obezbediti veliku količinu i kvalitet robe, pod uslovom da transportni troškovi nisu neisplativi, jer bi prevoz kamionima bio skoro nemoguć zbog daljine, a avionski preskup.

Srbija bi mogla da na jedno od najmnogoljudnijih tržišta na svetu izvozi svoj višak pšenice, kukuruza, suncokreta, ulja i voća, a pre svega jabuka.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Zoran Keserović kaže da pozdravlja taj sporazum jer jeste zadatak države da uspostavi bilateralne odnose, pogotovo sa većim državama gde postoji mogućnost izvoza.

“Svojevremeno sam govorio kad sam bio u Maroku da je, na primer, to ogromna zemlja u koju može da se izvozi naše voće kao što su jabuke, šljive, trešnje. A sada to isto mislim i za Kinu. Ovaj sporazum je dobar jer je to mnogoljudna zemlja od 1,4 milijarde stanovnika. Oni jesu najveći proizvođači jabuka na svetu sa proizvodnjom od 43 miliona tona, dok se ukupno u svetu proizvede nešto više od 70 miliona tona, tako da je udeo Kine ogroman”, objašnjava Keserović.

Međutim, bez obzira na to, ukoliko uđe samo 0,5 odsto našeg voća na to tržište to je značajna stavka.

“Sigurno da jabuka može da se izvozi iz Srbije u Kinu, mi imamo dobar kvalitet i sortiment, jedino je šteta što su mnogi poljoprivrednici iskrčili sortu fudži koja je tamo vodeća sorta u Kini, ali i u svetu. Ali mogu da idu jabuke koje imaju crvenu boju okožice ploda kao što su klonovi iz grupe gala. To su na primer devil gala, aron gala i crveni delišes, ili pink lejdi. Od ostalog voća veliki potencijal za izvoz na kinesko tržište ima zamrznuta višnja koja se dosta izvozi u Evropu, i možda ono što bi trebalo da vrati stari sjaj, a to je izvoz suve šljive koji je nažalost mnogo opao na oko samo 5.000 tona godišnje”, navodi naš sagovornik.

Kada je reč o ostalim voćnim vrstama koje se proizvode na teritoriji Srbije, veliki potencijal imaju trešnja, kruška i (smrznuta) malina.

“Trešnja bi sigurno mogla da bude izvezena, kao i smrznuta malina, koja ima veliku šansu jer je prepoznatljiva po aromi, kvalitetu i antioksidansima. Kruška je takođe prepoznata, ali kinezi već imaju potpisan sporazum samo sa Italijom za uvoz kruške. Mi tu imamo velike šanse samo što još uvek nismo primenili savremenu tehnologiju za proizvodnju”, smatra Keserović.

Naš sagovornik naglašava da postoji odlična mogućnost da se na kinesko tržište plasiraju žestoka pića, vina, sokovi, ali i koncentrati.

“Odlična mogućnost za izvoz postoji u proizvodnji koncentrata, liofiziranog voća, kaša koje mogu u velikim količinama da se izvoze, to je ono gde ja vidim šansu, kamo sreće da je ranije došlo do potpisivanja sporazuma”, ocenjuje profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Osim na rusko tržište, gde je izvoz smanjen zbog manje otkupne cene, jabuke iz Srbije se izvoze za Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate, Španiju, Portugal, kao i za Englesku.

“Kada postoji kvalitet nije problem da se proizvod pojavi na evropskom tržištu. Kina ima potpisane sporazume samo sa četiri zemlje o uvozu jabuka, nadam se da će se to desiti i sa Srbijom”, smatra Zoran Keserović.

Jedna od voćki po kojoj je Srbija u svetu postala prepoznatljiva poslednjih nekoliko godina je malina, i to u smrznutom stanju. Međutim, problem između proizvođača i hladnjačara još uvek nije rešen.

“Problem malinara dugo traje, pre svega jer proizvođači nisu akcionari u okviru hladanjača tamo gde se radi prerada i duboko smrzavanje. Takođe, proizvođači i hladnjačari nemaju čvrste ugovore. Ja sam predlagao da se da akontna cena ne kao u vreme berbe, a onda na kraju kada se malina proda 51 odsto da ide proizvođačima, a 49 procenata hladnajčarima, međutim oni na to nisu hteli da pristanu. Prošle godine malina se izvozila po ceni od 5,5 evra. U tom slučaju 51 odsto kada bi išlo proizvođačima oni bi trebalo da dobiju oko 360 dinara, što znači da je to nešto što je podnošljivo. Takođe, ne vodi se računa o podsticanju zadrugarstva u proizvodnom sektoru gde bi to trebalo raditi”, zaključuje profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Zoran Keserović.