Kolekcionari kupuju dela starija od 50 godina, mladi se odlučuju za grafike

Tržište umetnina u Srbiji se nalazi u specifičnom položaju. Ne samo zbog pandemije, koja je znatno pogoršala finansijski status mlađih umetnika, već i zato što se radi ipak o maloj sceni, na kojoj se kreće relativno mali broj bogatijih kolekcionara, dok je kupaca iz drugih slojeva društva sve manje.

„Grafika ima najnižu cenu na tržištu, slede crtež, slike na platnu, te skulptura. Ipak, još uvek se najgore tretira video umetnost“, komentariše za Biznis.rs Nataša Janković, kustoskinja iz Centra za grafiku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.

Kako objašnjava, imajući u vidu da je grafika umetnost multioriginala, njena vrednost je priuštiva čak i domaćoj nižoj srednjoj klasi. No, Centar za grafiku FLU predstavlja i početnu adresu novih mladih ljubitelja, što pruža veru u lepšu budućnost.

„Naša politika nije populistička, već upravo suprotno. Kako smo pod okriljem državnog resora, nije nam nužna zarada od prodaje, nego održivi kvalitet i slobodno praćenje scene bez podilaženja ukusu dominantne klase. Zaradu od prodaje iznova ulažemo u materijal za radionice u Centru i za obnavljanje naših i više od sto godina starih presa. Odabir autora sa kojima radimo rezultat je zajedničkog rada celog tima i naših saradnika, a reč je o profesionalcima različitih generacija i obrazovnih profila koji aktivno prate scenu više od 40 godina. Takođe, nalazimo se u jezgru razvijanja talenta, a to je velika privilegija, jer smo u mogućnosti da pratimo mlade umetnike tokom njihovog formiranja, od prve godine Fakulteta likovnih umetnosti“, kaže Janković.

Prema njenim rečima, domaći umetnici se oslanjaju na privatne kolekcionare, ali i na javne kolekcije. U tom smislu, posebno je važno što Ministarstvo kulture i informisanja redovno raspisuje javne Konkurse za otkup umetničkih dela od autora u ime neke državne institucije ili ustanove. S druge strane, pojedini umetnici se oslanjaju na lične kontakte ili kustose iz inostranstva, dok drugi prodaju na internetu i u lokalnim galerijama.

Janković poručuje da im u tom nastojanju podršku pruža i nekolicina galerija u glavnom gradu, poput „Rime“ i „Zvona“, koje već godinama zastupaju naše umetnike i na domaćem terenu, kao i na sajmovima u inostranstvu, dok je „Arte“ adresa za već etablirane autore. Pored njih niče sve više galerija koje su komercijalno-izlagačkog karaktera, poput „X Vitamin“ i „B2“, ili incijativa „U10“, koju vode mladi umetnici i koja je rezervisana za mlađe generacije.

Na pitanje da li i u Srbiji postoji institucija investicionog ulaganja u umetnine, u smislu prebacivanja dela imovine u umetnička dela, kustoskinja Centra za grafiku FLU napominje da je ono prisutno u izvesnoj meri, ali da se svodi na interesovanje za umetnost nastalu između dva svetska rata, i na period od pedesetih do ranih sedamdesetih godina.

„Nažalost, investiranje u scenu i umetnike koji su danas aktuelni, a čiji potencijal može da se izmeri i poredi upravo sa plodonosnim radom umetnika koji su obeležili sredinu 20. veka, nije prisutno“, ističe Nataša Janković, i dodaje da se obrisi dalekovidosti u analizi talenta i tržišta ogledaju u zbirkama kompanija Radix i Telenor, kao i u privatnim kolekcijama biznismena Milana Beka, glumice Marije Karan, porodica Trajković i Sakan, ili dr Ljubomira Erića.