Koliko radioaktivnog materijala ima u Srbiji i gde se čuva?

Nakon nedavno održanog prvog globalnog Samita o nuklearnoj energiji u Briselu, iznova je otvoreno pitanje o ovoj vrsti energije, a od domaćih zvaničnika ovih dana može se čuti da bez nje u budućnosti “neće moći da se preživi”.

O nuklearnim objektima, nuklearnom otpadu, skladištenju radioaktivnog materijala, bezbednosti, kao i budućim koracima u ovoj oblasti, za Biznis.rs je govorio Dalibor Arbutina, direktor javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije“.

„Pod kontrolom našeg javnog preduzeća nalaze se nuklearni objekti u Republici Srbiji i u njima se, za potrebe tih procesa, nalazi izvesna manja količina radioaktivnih izvora. Osim toga, u formi radioaktivnog otpada pod kontrolom su dva praktično popunjena stara hangara radioaktivnog otpada i polako se pune dva nova objekta, licencirana za tu namenu. Postoji i određena količina tečnog radioaktivnog otpada koja se čuva u namenskim bazenima, a koji će biti tretiran u budućnosti u novoizgrađenom objektu za tu namenu“, istakao je Arbutina u razgovoru za naš portal.

Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbijeˮ jedini je pružalac usluga koje se odnose na prijem i skladištenje radioaktivnog otpada u Srbiji i njegovo poslovanje je utvrđeno Zakonom o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, kao i osnivačkim aktom ovog preduzeća.

“Najčešći korisnici ovih usluga su korisnici najbrojnije kategorije izvora jonizujućih zračenja u državi, što su jonizujući detektori dima i/ili njihovi serviseri”, kaže Arbutina.

Na pitanje koliko je učestao prijem radioaktivnog otpada, naš sagovornik ističe da je to nešto na šta JP ne može da utiče.

“To zavisi od poslovnih programa subjekata koji koriste izvore i njihovih finansijskih mogućnosti. Prisutan je trend, gde god je to tehnološki opravdano, zamene tehnologije koje se zasnivaju na primeni izvora zračenja drugim raspoloživim koje ne koriste takve izvore. Od brzine tog procesa zavisi i učestalost prijema radioaktivnog otpada”, kaže on.

Ostale manje regularne situacije bile bi u slučaju nekog vanrednog događaja, nalaženja izvora van regulatorne kontrole ili prilikom sanacije razrušenih ili napuštenih objekata, što su uglavnom sporadični događaji.

Koliko košta prijem i skladištenje radioaktivnog materijala?

„Cenovnik prijema i skladištenja radioaktivnog materijala odobrava Vlada Republike Srbije, a cena zavisi od kategorije radioaktivnog otpada, odnosno od njegovih karakteristika, i kreće se od 1.012 do 238.700 dinara po mernoj jedinici koja se izražava u litrima ili komadima.„

Komentarišući izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je nedavno rekao da su Srbiji potrebna četiri nuklearna reaktora, direktor JP “Nuklearni objekti Srbije” objašnjava da li naša zemlja trenutno ima kapaciteta za ovakav poduhvat, kao i da li preduzeće koje vodi može pružiti podršku u eventualnoj realizaciji istog.

„Republika Srbija je imala dva istraživačka nuklearna reaktora u pogonu, studijske programe za potrebne obrazovne profile na nekoliko fakulteta, istraživačku bazu, redovne konferencije i razmenu znanja sa kolegama iz inostranstva. Međutim, posle akcidenta u Černobilu i usled atmosfere u društvu, država donosi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SFRJ koji je, uz potrebne izmene, i danas na snazi:  Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji. To je dovelo do gašenja skoro svih razvojnih aktivnosti u ovoj oblasti, čak i šire nego što je zakon predviđao. Studijski programi su se ugasili, interesovanje studenata je opalo, a kadrovi su potražili svoju budućnost u inostranstvu. Ono malo što ih je preostalo do sada je uglavnom penzionisano“, kaže Arbutina.

On ističe i da JP „Nuklearni objekti Srbije“ predstavlja kontinuitet kompetentnosti i znanja u ovoj oblasti u našoj zemlji i bazu za dalji razvoj kapaciteta države za primenu nuklearnih tehnologija.

„Kako je proces implementacije nuklearno-energetskog programa relativno dug, postoji objektivna mogućnost da se kapaciteti države povećaju, jer postoji iskazana politička volja koju će pratiti i zatvorena finansijska konstrukcija, a zatim unapređen regulatorni okvir. Sa tim preduslovima vratiće se interesovanje mladih ljudi, programi na fakultetima, a već postoje i široke mogućnosti obrazovanja i sticanja iskustva u inostranstvu. I na kraju, i isporučilac opreme po pravilu ima namenske obuke za operatore takvih objekata.

Imajući u vidu objektivnu činjenicu da nuklearne tehnologije mogu nositi rizike čiji domet ne poznaje državne granice, verujemo da Republika Srbija neće biti sama u razvoju svojih kapaciteta, već sasvim sigurno, kao i do sada, može da računa na podršku specijalizovanih međunarodnih organizacija, kao što je Međunarodna agencija za atomsku energiju“, zaključuje Arbutina.