Kome (ne) treba beskamatna pozajmica?

Kase uzajamne pomoći, kase i fondovi solidarnosti koji se finansiraju uplatama članova i obezbeđuju beskamatne pozajmice možda mnoge asociraju na nekadašnja velika društvena preduzeća, ali ne postoje zakonske niti bilo kakve druge formalne prepreke da se organizuju i danas, kada je socijalna odgovornost modernih kompanija u fokusu pažnje ne samo javnosti, već i potencijalnih investitora i kreditora.

Jedna od prepreka, kako upozoravaju sagovornici Biznis.rs, nalazi se međutim na najmanje očekivanom mestu – upravo kod potencijalnih članova kasa odnosno zaposlenih, koji nerado pristaju na mesečne odbitke zbog i dalje relativno niskih zarada u odnosu na vrednost prosečne, pa i minimalne potrošačke korpe.

Kolike su danas kamate na dozvoljeni ili nedozvoljeni minus na tekućem računu, najčešću “pozajmicu” na koju su hteli-ne hteli mnogi zaposleni primorani kada se suoče sa neočekivanim troškovima poput popravke klime, veš mašine ili automobila?

Prema podacima Narodne banke Srbije objavljenim krajem juna za prethodni mesec, prosečna kamata na dozvoljeni minus” kretala se oko 28 odsto, na nedozvoljeni minus oko 26 odsto, sa tim da je kod jedne banke kamata na dozvoljeni minus išla iznad 33 odsto.

Kod jedne banke je nedozvoljeni minus “koštao” i više od 50 odsto na ime kamate.

Zašto bi onda neko uopšte dva puta razmišljao o tome da li sebi da obezbedi beskamatnu pozajmicu preko kase uzajamne pomoći?

“Mnogi naši članovi imaju niske ili neredovne zarade ili male penzije, i zato su najčešće bili u dilemi da li uopšte da izdvajaju deo primanja za Fond solidarnosti, ali se na kraju ispostavi da im je to najpovoljnija opcija upravo kako bi otplatili druge, daleko skuplje dugove”, objašnjava za Biznis.rs predsednica Izvršnog odbora Fonda solidarnosti Udruženja novinara Srbije (UNS) Vera Rakin.

Fond solidarnosti UNS, kao i kase uzajamne pomoći, funkcioniše tako što članovi izdvajaju jedan odsto plate ili uplaćuju članarinu, a zauzvrat mogu da podignu beskamatnu pozajmicu visine do 30.000 dinara.

Šta se dešava kada kompanija hoće, a radnici ne žele kasu uzajamne pomoći?

O tome koliko je teško ubediti zaposlene da uplaćuju u kasu uzajamne pomoći svedoči i iskustvo prve privatne kompanije u SFRJ – Galeba iz Šapca, koja je u međuvremenu izrasla u Galeb Group.

“Galeb je pokušao da uspostavi kasu uzajamne pomoći – otvorili smo poseban račun, a lično sam uplatio svoje tri plate za početak”, ispričao nam je osnivač kompanije Galeb Radoslav Veselinović.

Međutim, kako kaže, nije bilo interesa ili se samo desetak zaposlenih javljalo da uzme pozajmicu.

“Nažalost, radnici nisu bili spremni da ulažu par meseci i da podignu dvostruko ili trostruko više novca. Mislim da je to dobra ideja ali se nije primila”, kaže Veselinović u razgovoru za Biznis.rs, i dodaje da ne odustaje od uspostavljanja kase uzajamne pomoći.

“Verovatno ću pokušati još jednom da je organizujem sledeće godine”, najavio nam je osnivač Galeb Group, koja danas zapošljava oko 500 radnika.

Male plate „gase“ kase

Predsednik Centra za dostojanstven rad Mario Reljanović se slaže da su kase uzajamne pomoći dobra ideja, ali je takođe skeptičan u kolikoj meri bi one mogle da zažive.

“Jedan od vidova beskamatnih pozajmica koje zaposleni mogu da dobiju su i pozajmice od kompanije u kojoj rade”, podseća Reljanović.

Naš sagovornik ipak veruje da bi poslodavci, u slučaju da nemaju dodatnih troškova, mogli da budu voljni da preuzmu administriranje kasama uzajamne pomoći.

“Ostaje, međutim, bojazan koliko će radnici biti spremni da im se zarada umanji za taj dodatni doprinos. Znate da solidarnost nije popularna ni kod države, a da radnici pristaju na sve i svašta da bi uvećali zarade za neki dinar”, ukazuje Reljanović.

O tome da li ima zakonskih prepreka za osnivanje kasa uzajamne pomoći u kompanijama pisali smo u prvom delu našeg istraživanja: Kase uzajamne pomoći – Benefit iz bivše Jugoslavije u današnjim kompanijama