Manji proizvođači moraju da se okrenu visokoprinosnim kulturama

Iako je ovogodišnja poljoprivredna sezona bila problematična kada je reč o vremenskim uslovima, njen krajnji rezultat, u suštini, nije bio loš. Problem je ukoliko se njeni rezultati porede sa prošlogodišnjim, koji su, pak, nadmašili višegodišnje proseke i postavili nekoliko rekorda u našoj zemlji. S druge strane, manji prinosi pojedinih kultura delimično su nadomešteni rastom cena.

Cena soje je još u maju dosegla desetogodišnji maksimum sa oko 85 dinara po kilogramu, dok su tokom godine jači cenovni rast beležili i pšenica, kukuruz, suncokret…

„Kada se posmatra na godišnjem nivou, cena svih žitarica je otišla naviše, čak i do 50-55 odsto. Iako bi proizvođači rekli da nijedna cena nije dovoljno dobra, istorijski gledano oni su ove sezone postigli dobre otkupne cene. Što se tiče prinosa, kod primarnih poljoprivrednih kultura žitarica i uljarica zbog sušnog perioda nisu ostvareni lanjski rezultati, ali su se kretali u granicama proseka, osim soje, kod koje je zabeležen za trećinu manji rod od oko 2,1 tona po hektaru, umesto godišnog proseka od tri tone. Međutim, kod ove uljarice je cena donekle kompenzovala nizak prinos, pa smo bili svedoci čak i da je uvezena jedna manja količina – što je paradoksalno, ali ne i neviđeno u praksi – kako bi došlo do kratkotrajne korekcije i stabilizovanja cene, što se na kraju i desilo“, objašnjava u razgovoru za Biznis.rs koordinator projekata Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji, Miloš Milovanović.

Prema njegovim rečima, rezultati su takvi da letine ima dovoljno za domaće potrošače, te da neće biti potrebe za uvozom. Naravno, tržište je slobodno i uvek postoji opcija da se neka firma odluči za uvoz određene količine, ali najpre u funkciji pomenute stabilizacije tržišta.

Kukuruz je tradicionalno kultura koja je najviše posejana, na oko milion hektara. I on je ostvario pad prinosa, pa je na osnovu podataka od 75 odsto izvršene žetve, dostignut prinos od šest do 6,1 tone po hektaru, naspram prošlogodišnjih izuzetnih osam tona po hektaru. No, čak i sa tom količinom našim proizvođačima ostaće oko dva miliona tona za izvoz, što nije malo. Trenutna cena kukuruza je oko 27 dinara po kilogramu.

Šansa na novim tržištima

Naša zemlja i te kako ima šta da ponudi u poljoprivrednom izvozu, a u poslednjih nekoliko godina otvoreni su novi kanali ka nekim od najvećih svetskih tržišta. Primera radi, posle dobijanja dozvola za izvoz pšenice i kukuruza u Egipat, sada je odobrena i sva neophodna regulativa za ulazak na teritoriju Kine.

„Srbija možda nije veliki proizvođač, poput Ukrajine, i niko ne treba da gaji pretenziju da ćemo moći da zadovoljimo potrebe tolikog tržišta kao što je kinesko, ali dobro je da taj kanal postoji. U kojoj meri i kada će se on kapitalizovati, te koliko će se izvesti i po kojim cenama, niko ne može sa sigurnošću da zna – opcija je otvorena i sada je sve prepušteno zakonitostima tržišta“, komentariše Milovanović.  

Svedoci smo da je glavna tema u svetskim medijima ovih dana prekid u lancima snabdevanja. To su prepoznali i FAO, OECD i Svetska banka. Zastoji u snabdevanju hranom izazivaju lančane reakcije, pogotovo na uvoznim tržištima.

„Kad govorimo o snabdevenosti domaćeg tržišta, imamo više nego dovoljno za nas, a biće i za izvoz, i to po cenama koje bi trebalo da budu dovoljne za proizvođače, u poređenju sa prethodnim periodom. Ono što njih u ovom trenutku najviše zabrinjava je cena mineralnog đubriva, koja je tesno skopčana sa cenom energenata. To ne dotiče njihovu ovogodišnju proizvodnju, jer je ona bazirana na cenama energenata iz ranijeg perioda ove godine, već će je uračunati za narednu godinu. A niko ne zna sa sigurnošću da li će cene goriva nastaviti da rastu, a lančano i svega ostalog“, objašnjava naš sagovornik.

Na pitanje u kojoj meri naši proizvođači koriste pomenute nove mogućnosti za izvoz, a pre svega primarnih poljoprivrednih proizvoda, Milovanović kaže da treba imati na umu da gro srpskog izvoza u ovoj oblasti ide Dunavom do rumunske luke Konstanca, gde se onda pretovaruje na veće brodove i upućuje na krajnje destinacije.

„Količine koje pojedinačno odlaze odavde su male, iz luka u Novom Sadu ili Bogojevu, na primer, jer ni plovila koja se koriste nisu velika. U Konstanci se ti tovari ’konsoliduju’, odnosno pakuju u veće isporuke obima do 50.000 tona za udaljena tržišta. Sada postoji legalna mogućnosti da se naša roba, recimo pšenica, konsoliduje sa pšenicom iz neke druge zemlje i šalje kao deo jednog velikog tovara u Egipat ili Kinu, za koje smo uspeli da dobijemo fitosanitarna i carinska odobrenja“, napominje poljoprivredni ekspert.

Milovanović, međutim, ističe da je reč o sektorima u kojima zarada nije velika, osim u pitanju zaista velikih količina. Marže koje proizvođači i trgovci poljoprivrednim sirovinama, odnosno, žitaricama i uljaricama, danas beleže mnogo su manje nego pre samo desetak godina. U međuvremenu je povećana konkurencija i značajno poraslo učešće transporta u finalnoj ceni.

„Iako proizvođačima možda ne deluje tako, njihova situacija je u principu najlagodnija – oni prodaju robu za gotovinu na svom kućnom pragu i za njih se priča tu završava. E sad, za izvoznike i logističare je već druga priča – oni moraju da preuzmu veliki rizik, organizuju skladišta, osiguranje, transport i dopremu, i još da brzo reaguju na tržišne promene. Ako kukuruz na berzi u Roterdamu košta 37 dinara po kilogramu, a kod nas 28, onda mora na domaću cenu da uračuna i cenu transporta i skladištenja, pa tek onda da sagleda da li je tako dobijeni rezultat ostao konkurentan“, slikovito objašnjava Milovanović.

U smislu ponude i strukture tržišta malo toga se promenilo u poslednjih nekoliko godina. Od ukupnog srpskog izvoza, oko 50 odsto odlazi u EU, 30-35 odsto ka zemljama regiona, to jest u potpisnice CEFTA sporazuma, do 10 odsto u Rusiju, a preostala roba ide u ostatak sveta. S jedne strane, ovakva podela jeste razumljiva, s obzirom na to da treba najpre da trgujemo sa geografski bližim teritorijama i onima sa kojima imamo trgovinske sporazume, ali s druge strane pokazuje da na svetskom tržištu i dalje nedovoljno iskorišćavamo brojne prilike.

Za poslednjih deset godina u Kini je 480 miliona potrošača prešlo iz niske u srednju kupovnu moć – to su tektonski poremećaji na tržištu hrane, jer oni sada traže kvalitetniju hranu. I tu leži naša glavna šansa, napominje Milovanović.

„Svakako treba razmišljati o tržištima Kine, SAD, jugoistočne Azije, jer su ona ogromna i imaju veliki potencijal, što dodatno dolazi do izražaja u vreme ekspanzije e-commerce platformi. Vidljivost svih vrsta robe, pa i hrane i prehrambenih proizvoda, je značajno porasla zahvaljujući internet servisima. Sada stranci lako mogu da saznaju za srpski ajvar, ali istovremno domaći mali proizvođači moraju da uvide da im je tu šansa. Za srpske specijalitete nisu više zainteresovani samo pripadnici naše dijaspore – rado će dati prosečan Amerikanac stotinak dolara da proba neki delikates sa ovih prostora. Naše cene su veoma konkurentne, a pojedini proizvodi veoma kvalitetni“, smatra Milovanović.

Upravo iz tih razloga, FAO u našoj zemlji, zajedno sa Razvojnom agencijom Srbije (RAS) promoviše diverzifikaciju ponude na „netradicionalnim tržištima“. U sklopu te inicijative napravljen je vodič na četrdesetak strana za mala i srednja preduzeća koja se bave proizvodnjom hrane, u kojem su izlistani i pojašnjeni svi koraci koje treba da pređu kako bi se njihovi proizvodi našli na američkim rafovima. Pored toga, na sajtu RAS-a postavljena su i kratka video pojašnjenja šest eksperata iz različitih oblasti (za regulativu Food and Drug Administration, logistiku, kvalitet, marketing, brending i dizajn, e-commerce).

Klimatske promene ostavljaju očigledan trag

Ekstremni meteorološki događaji sve češće se smenjuju na našim prostorima – jake suše kasnije, kao po pravilu, prate poplavni talasi. Trendovi su neumitni.

Prema statističkim podacima kojima raspolaže FAO, prosečna godišnja temperatura vazduha u Srbiji raste 0,57 stepena Celzijusa po deceniji od 1980. godine do danas – to je više od 2 stepena za četrdeset godina. Ekstremne temperature ostaju na istim nivoima (-16,3 stepena i 36,6 u proseku), ali u okviru njih dolazi do pomaka naviše, odnosno sve je manje ledenih dana, a sve više vrelih, zbog čega posledično dolazi i do pomaka poljoprivredne sezone.

„Sezona sada počinje dva dana ranije, a završava se tri dana kasnije u proseku. Pored direktnog efekta koje to pomeranje ima na prinos, ono može uticati na pojavu novih zaraza, bolesti ili štetočina. Dugoročne projekcije kažu da će Balkan, ne samo Srbija, sve više poprimati klimu severne Afrike. Ovi efekti doneće najveće promene u planinskim i brdskim krajevima iznad hiljadu metara nadmorske visine. Biće potrebne veće investicije za navodnjavanje, odbrane od poplava, grada, mraza… to su cela nova polja investicija gde u Srbiji mora da se ulaže, što opet vodi ka tome da mora uporedo da se menja struktura proizvodnje, ka nekim drugim kulturama i široj lepezi ponude“, upozorava Milovanović.

Do kraja godine trebalo bi da bude završen nacrt nacionalne Strategije za navodnjavanje, na kome zajedno sa Vladom Srbije, odnosno Direkcijom za vode Ministarstva poljoprivrede, rade FAO i EBRD. Već više od godinu i po dana u izradu nacrta uključeni su eksperti Srbijavode, Vojvodinavode, kao i domaće akademske zajednice.

„Naša ideja je da se izradom Strategije analitički osvrnemo na sadašnje i buduće potrebe, potom izradimo adekvatan akcioni i investicioni plan – gde su te potrebe najveće, za kakvim tačno sistemima, koliko oni koštaju, kako bismo pripremili odgovarajući okvir za rešavanje problema. Velika je razlika u izgradnji ad hoc sistema za navodnjavanje i ekonomski rentabilnog sistema za navodnjavanje, i bilo je slučajeva širom sveta da su neki od njih napravljeni samo da bi godinama stajali neiskorišćeni, što predstavlja gubitak javnog novca, odnosno sredstava poreskih obveznika. Ti sistemi moraju da budu isplativi u onom vremenskom roku u kome će biti korišćeni, i tehnički izvodljivi. Drugo, mišljenje eksperata je da poljoprivredna proizvodnja u našoj zemlji mora da vodi ka diverzifikaciji sa niskoprinosnih (i niskoprofitabilnih) kultura kao što su žitarice i uljarice, ka visokoprinosnim kulturama, kao što su voće i povrće. Tu je komparativna prednost Srbije“, zaključuje Miloš Milovanović.

Naša zemlja mora da iskoristi ono sa čime raspolaže u klimatskom i prirodnom aspektu, a to u krajnjoj liniji nije malo. Kada se tome doda mala prosečna veličina poljoprivrednih gazdinstava, koje takođe ide u prilog gajenju voća i povrća, uz adekvatnu primenu agrarnih mera i pametan nastup na stranim tržištima, domaći manji proizvođači imaju prostora za ostvarivanje i te kako pristojnih prihoda.

Tekst je objavljen u drugom broju štampanog izdanja Biznis.rs