Nedostatak kvalifikovanih radnika bitno ograničenje za ekonomski rast

Vanredni profesor za užu naučnu oblast Ekonomska politika i razvoj Dejan Molnar zaposlen je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu od 2009. godine, dok je pre toga pet godina proveo u domaćem bankarskom sektoru. Od sredine 2021. godine obavlja i dužnost direktora Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN), poznate po stručnom časopisu „Kvartalni monitor“. Bio je i član Saveta za strateški razvoj grada Zrenjanina od 2008. do 2012. godine a u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) je radio kao Koordinator za lokalni ekonomski razvoj od 2010. do 2013. godine.

Član je Društva ekonomista Beograda (DEB), Odbora za ekonomske nauke SANU, Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES), Matice srpske u Novom Sadu, ali i Udruženja novinara Srbije, Banatskog udruženja književnika (BUK) i Ekonomsko-poslovnog foruma Evropskog pokreta u Srbiji (EPUS). Deo je redakcije časopisa „Ekonomski vidici“, dok za regionalni nedeljnik i portal Zrenjanin redovno piše kolumnu „Bukvar ekonomije“.

Profesora Molnara smo pitali kakva su njegova predviđanja kada je reč o ekonomskoj situaciji u Srbiji do kraja ove godine.

Šta očekujete do kraja 2024. godine u ekonomskom smislu?

– U najkraćem, očekujem obazrivo i vrlo postepeno relaksiranje monetarne politike, odnosno smanjivanje referentnih kamatnih stopa Evropske centralne banke i Narodne banke Srbije,sa ciljem da se podstakne privredna aktivnost. Međutim, prioritet bi svakako trebalo da ima kontrola inflacije i inflatornih očekivanja.

Osetnije smanjivanje kamatnih stopa trebalo bi očekivati tek kada se međugodišnji rast cena vrati u ciljane okvire. Može se pretpostaviti da će međugodišnja inflacija nastaviti da usporava, ali ostaje otvoreno pitanje kojom dinamikom.

Očekujem da će u našoj privredi i dalje postojati nedostatak kvalifikovane radne snage i da će to predstavljati bitno ograničenje za ekonomski rast i razvoj u narednom periodu. Razloge za to pronalazim pre svega u negativnim demografskim tokovima i činjenici da se radno sposobno stanovništvo iseljava (emigrira) u razvijenije države.

Da li biste uzeli kredit u ovom trenutku? Ako biste morali da se opredelite za zajam, koji bi dolazio u obzir i pod kojim uslovima?

– Ja lično, bez preke potrebe, ne bih uzimao bankarske zajmove u ovom trenutku pošto su kamatne stope ipak nepovoljne, odnosno visoke. Međutim, zaduživanje kod banaka je za građane pitanje nužnosti i potreba. Treba dobro odmeriti šta je jednoj porodici/domaćinstvu nužno i neophodno, pa tek ukoliko se bez pozajmica to ne može obezbediti, onda ima smisla potražiti podršku banke u vidu kredita. Svakako se ne treba previše zaduživati za tekuću potrošnju, a posebno ne za luksuznije oblike potrošnje kao što su organizovanje raznih proslava, putovanja i letovanja i slično.

Ukoliko se neko odluči da pozajmi novac od banke, onda treba voditi računa da se tekuća mesečna primanja ne opterete preko mere otplatom mesečnih anuiteta (rata). Najbolje je da se kredit uzme u onoj valuti u kojoj se ostvaruju i primanja, jer se tako eliminiše valutni rizik.

Ukoliko bih morao da se opredelim, moj izbor bi najverovatnije bio dinarski zajam sa fiksnom kamatnom stopom.

Gde biste najpre investirali danas – u akcije na berzi, zlato, nekretnine…?

– Odlučio bih se za nešto „tradicionalnije“, konzervativnije oblike ulaganja, kao što su kupovina nekretnine ili štednja (oročavanje depozita) u banci. Naravno, potpuno svestan činjenice da manji rizik donosi i manji prinos.

Inače, u Srbiji je ulaganje u nekretnine jedan od najzastupljenih oblika dugoročne štednje. Kod nas finansijski sistem nije naročito razvijen, pa građani kao alternativu na raspolaganju imaju uglavnom oročavanje depozita u banci ili, eventualno, neki od oblika životnog osiguranja. Onima koji imaju neku ušteđevinu, kupovina nekretnine radi izdavanja deluje kao vrlo primamljiva opcija. Utisak je, ipak, da se u ovakve dugoročne investicione poduhvate ulazi olako, bez prethodnog sagledavanja svih relevantnih činilaca i povezanih rizika.

Logika od koje se, po pravilu, polazi je da se radi o kupovini „opipljive“ imovine koja će postojati i u budućnosti, kao i da se na tržištu može ostvariti takozvani „pasivan“ prihod (renta/kirija), bez mnogo truda i napora. Međutim, često se gubi iz vida da posedovanje nekretnine nije besplatno, posebno ukoliko je cilj vlasnika da ona bude konkurentna na tržištu. Tu se, najpre, javljaju troškovi kamata, ukoliko je stan kupljen pomoću bankarskog kredita. Zatim, potrebno je predvideti izdatke za tekuće održavanje i popravke, kao i rashode povezane sa renoviranjem nakon određenog broja godina, kako bi se očuvao kvalitet. Smanjenje rizika podrazumeva kupovinu odgovarajućih polisa osiguranja (od provala, krađa, vremenskih nepogoda, požara i slično). Konačno, treba platiti i porez na ostvareni dohodak od rentiranja stana. Kako bi u kontinuitetu imali pouzdane zakupce, vlasnici uglavnom sarađuju sa specijalizovanim agencijama koje se bave posredovanjem, a to podrazumeva plaćanje određenih provizija.

Svakako, realna je pretpostavka i da stepen iskorišćenja, odnosno zauzetosti nekretnine u dugom roku neće biti na maksimumu, a u periodima „praznog hoda“ svi tekući troškovi (struja, komunalije) padaju
na teret vlasnika. Kalkulacije profitabilnosti izdavanja nepokretnosti u zakup koje ne sadrže navedene osnovne kategorije rashoda se ne mogu smatrati ispravnim.

Kako će se kretati tržište rada u narednom periodu?

– Sve češće se može čuti kako se vlasnici kompanija i menadžeri „žale“ da ne mogu da pronađu dovoljan broj kvalitetnih radnika, te da im to predstavlja jedno od najvećih ograničenja za dalji razvoj preduzeća. Činjenica da je prisutna kontinuirana neusklađenost između ponude i tražnje za radnom snagom samo dodatno nameće potrebu da se unapređuje mehanizam praćenja i predviđanja potreba privrede, sa jedne strane, te fleksibilnost nastavnih programa i planova, sa druge.

Da bi se mladi i obrazovani ljudi zadržali u Srbiji nužno je preduzimati mere sračunate na olakšavanje prelaska iz statusa svršenog studenta u status zaposlenog lica. Jedno od mogućih rešenja jeste da se uvede kontinuirana saradnja između visokoobrazovnih institucija (visokih škola i fakulteta) i preduzeća, odnosno poslodavaca, sa ciljem da se studentima završnih godina omogući da putem prakse steknu neophodno radno iskustvo. Poslodavci traže ljude koji umeju da samostalno uče i usavršavaju se tokom rada, da kreativno rešavaju probleme u nepoznatim uslovima u realnom vremenu. To danas znači biti obrazovan. Sticanje kompetencija i znanja traženih na tržištu je trajan proces koji se ne završava dobijanjem diplome.

Šta očekujete od daljeg razvoja veštačke inteligencije?

– Bez sumnje, veštačka inteligencija predstavlja veliki potencijal. Međutim, treba biti svestan ograničenja i nedostataka koji se javljaju prilikom njene upotrebe. To se, pre svega, odnosi na sposobnost softvera da razume i interpretira na odgovarajući način stvarnost, kontekst i emocije, a to su ključne kategorije prilikom donošenja odluka. Svakako treba imati u vidu i izazove koji se tiču etičkih i moralnih vrednosti, kao i standarda, pravnog okvira i regulative.