Prevazilaženje strukturnih problema ključni izazov za buduću Vladu Srbije

U početku se činilo da će ekonomsku krizu na Zapadnom Balkanu najviše osetiti zemlje koje imaju izraženije ekonomske veze sa Rusijom i Ukrajinom, što je u regionu Srbija, čijih oko 6-7 odsto izvoza ide u Rusiju, i isto toliko stranih investicija dolazi iz Rusije. Ali sada se čini da će ključno biti šta će vlade preduzeti da bi ublažile krizu, poput mera za kontrolu inflacije i za zaštitu kupovne moći ljudi. Čini se da trenutno Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina stoje najgore po ovom pitanju, jer nisu uspele da iskontrolišu inflaciju, i nisu preduzele mere za povećanje prihoda ljudi.

– Zapadni Balkan ima puno strukturnih problema. Ima premali fiskalni prostor, koji ne dozvoljava vladama da pomognu ekonomijama kada izbiju krize – budžetski prihodi su nedovoljni, a prostor za zaduživanje je ograničen i zavisi od kamata na globalnom tržištu, koje su puno više nego kad su razvijene zemlje u pitanju. Institucije su nefunkcionalne, spore, i ne rade u interesu građana. Stopa siromaštva je rekordna u Evropi – svaki četvrti čovek je siromašan, dok je sistem socijalne zaštite zaostao, što dovodi do toga da krize na Balkanu imaju štetnije efekte nego u Zapadnoj Evropi. Ali s druge strane, Zapadni Balkan je prošao kroz mnoge krize u novijoj istoriji – i ratovi, i sankcije, i bombardovanja, i embarga, što ga čini na neki način otpornim na krize. Ljudi jednostavno znaju preživeti na Balkanu. Možda ne znaju živeti, ali znaju preživeti. 

Ovako trenutnu situaciju na Zapadnom Balkanu ocenjuje ekonomista Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Branimir Jovanović. Ovaj stručnjak renomirane evropske institucije, čije se ocene, analize i predikcije uzimaju kao referentne prognoze prilikom kreiranja ekonomskih politika, specijalista je za pitanja koja se tiču zemalja regiona. Posebno je fokusiran na oblasti finansijskih kriza, fiskalne politike, oporezivanja, nejednakosti, siromaštva, socijalne politike i radničkih prava.

U intervjuu za Biznis.rs Branimir Jovanović govori o aktuelnoj ekonomskoj krizi i stanju na Balkanu, zavisnosti Zapadne Evrope od ruskog gasa, najavama recesije i stagflacije, kao i o mogućim ekonomskim mehanizmima za prevazilaženje ovih problema. Takođe, iznosi i svoja očekivanja o budućoj ekonomskoj politici nove Vlade Srbije, ali i ocenu odnosa Evropske unije prema zemljama regiona i njihovom putu ka članstvu u EU. 

– U početku se činilo da će ekonomsku krizu na Zapadnom Balkanu najviše osetiti zemlje koje imaju izraženije ekonomske veze sa Rusijom i Ukrajinom, što je u regionu Srbija, čijih oko 6-7 odsto izvoza ide u Rusiju, i isto toliko stranih investicija dolazi iz Rusije. Ali sada se čini da će ključno biti šta će vlade preduzeti da bi ublažile krizu, kao mere za kontrolu inflacije i za zaštitu kupovne moći ljudi. Čini se da trenutno Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina stoje najgore po ovom pitanju, jer nisu uspele da iskontrolišu inflaciju, i nisu preduzele mere za povećanje prihoda ljudi. Bosna i Hercegovina, osim ovoga, ima i izraženi politički rizik zbog silnog ruskog prisustva. Prema najnovijim projekcijama našeg instituta, najnižu stopu rasta ove godine u regionu će imati upravo ove dve zemlje – očekuje se da će Severna Makedonija porasti za jedan odsto, a BiH za 1,4 odsto. Rast u ostalim ekonomijama u regionu bio bi oko 3-3,5 odsto.

Zavisnost od energenata iz Rusije pokazala se kao glavni uzrok pada ekonomije u evropskim zemljama. Inflacija je na rekordnom nivou, a bliži se nova zima od koje strahuje cela EU. Da li će tada doći i do vrhunca ekonomske krize?

– Jeste, u Zapadnoj Evropi se sve više piše kako će zima biti teška, zbog neizvesnosti oko ruskog gasa, koji je glavni kanal uticaja rata na EU. Teško je reći kada će biti vrhunac krize. U principu, dva faktora su ključna – kako se rat odvija, i kako EU smanjuje svoju zavisnost od ruskog gasa. Sve dok rat traje, problemi će samo rasti – i inflacija i sporiji ekonomski rast i više kamatne stope. S druge strane, kako EU bude smanjivala svoju zavisnost od ruskog gasa, i problemi će se smanjivati. Na kratak rok, međutim, nije moguće naći alternativu za ruski energent, jer su za to potrebne investicije koje zahtevaju vreme. Zato će, na nekom doglednom horizontu, sve dok rat traje, i kriza postajati teža, i nisam siguran da će se stvari poboljšati i nakon zime. 

Najava recesije i stagflacije u evropskim privredama imaće značajan uticaj na građane. Sa kojim izazovima će se suočiti stanovnici evropskih zemalja?

– U principu, problemi su svuda slični, razlike su u nijansama. Prvi problem je, naravno, poskupljenje. Dok je u Srbiji i na Balkanu najveći problem poskupljenje hrane, u Zapadnoj Evropi je glavni problem energija, odnosno struja i gas, jer oni troše manji deo budžeta na hranu, pošto su bogatiji, a s druge strane više zavise od gasa. Poskupljenje dalje znači da ljudi manje troše, što usporava privrednu aktivnost i povećava siromaštvo. Inflacija je takođe naterala skoro sve centralne banke da povećaju kamatne stope, što znači da krediti svuda postaju skuplji, što opet više pogađa siromašnije, jer oni imaju kredite. Zatezanje monetarne politike je takođe uzrokovalo da berze počnu padati, što je puno izraženije u Zapadnoj Evropi i Americi nego u Srbiji. Čini se da će zima u Zapadnoj Evropi biti teža nego na Balkanu, jer oni zavisi više od ruskog gasa, koji ne samo što postaje skuplji, nego ga možda i neće biti. S druge strane, članice EU će imati puno veću finansijsku podršku od strane evropskog budžeta, što će ublažiti krizu. Tako da – stanje je slično, sa pojedinim razlikama.

Postoje li ekonomski mehanizmi koji bi mogli da ublaže trenutno stanje?

– Vlade u svetu preduzimaju nekoliko tipa mera da bi se kriza ublažila. Prva grupa je fokusirana na kontrolu cena, kako bi se sprečilo da inflacija eskalira. To su mere poput zamrzavanja cena, fiksiranja profitnih marži koje firme mogu ostvarivati, privremenog smanjenja poreza kako bi se cene spustile i slično. U EU je više ovakvih kontrola kad je energija u pitanju – struja, gas, goriva – trenutno desetak zemalja ima ovakve kontrole. Drugi tip mera je povećanje plata, penzija i socijalnih transfera, da bi se sprečilo da inflacija „pojede“ kupovnu moć. Skoro sve zemlje EU su preduzele slične mere. Austrija je, recimo, pre nekoliko nedelja donela paket koji povećava skoro sve vladine transfere za stopu inflacije, dok Nemačka povećava minimalnu zaradu od oktobra za 20 odsto. Treća grupa mera je direktna pomoć siromašnima zbog viših cena. Skoro sve članice Evropske unije su uvele i ovakvu meru. U Austriji je, recimo, vlada pre nekoliko meseci delila vaučere zbog skuplje struje.

Da li možemo očekivati neke do sada neviđene poteze kreatora ekonomskih politika u cilju ublažavanja krize i koje bi to aktivnosti bile?

– Jedina „neviđena“ mera koju smo videli u ovoj krizi je kontrola cena od strane države. To je netipična netržišna mera koja odstupa od neoliberalne paradigme koja dominira svetom poslednjih nekoliko decenija, ali je to takođe i mera koja je kroz istoriju bila sasvim normalna svuda u svetu. U svim ratovima je država ograničavala cene osnovnih namirnica, kako bi sprečila špekulacije, a i za vreme inflacije iz 1970-ih su i Britanija i Amerika imale kontrole, koje su i pomogle da se inflacija smanji. Za sada, u EU vidimo samo pojedine primere kontrole cene energije, ali sindikati i levo orijentisani političari traže da se kontroliše i cena hrane, da bi se sprečilo da firme povećavaju cene i kada nema osnove za takvo nešto. Videćemo šta će se dešavati, ali ukoliko kriza potraje, a možda bude i socijalnih nemira, ne bih odbacio mogućnost da vidimo i šire kontrole.

Zanimljivo je i to da su u ovoj krizi, za razliku od krize uzrokovane pandemijom, i fiskalna i monetarna politika puno restriktivnije. Ako smo u vreme pandemije videli kako centralne banke svuda u svetu štampaju novac, sada vidimo kako sve centralne banke povećavaju kamatne stope. Ako su se vlade pre nekoliko godina zaduživale i trošile te pare da bi podržale svoje ekonomije, sada vidimo da se sve više priča o fiskalnoj konsolidaciji i politici štednje. 

Očekujete li neku značajniju promenu ekonomske politike Srbije nakon formiranjem nove vlade, koje bi uskoro trebalo da usledi?

– Ne očekujem neke krupne promene. Ipak je to ista garnitura, ista stranka, nema nekih naznaka da će biti suštinskih promena. Ako bude promena, to će biti zbog promenjenog međunarodnog okruženja. Srbija je poslednjih godina gajila dobre ekonomske odnose i sa Rusijom i sa EU, što će biti sve teže u narednom periodu. Ruske investicije u Srbiji će verovatno opadati, i zbog krize u Rusiji i zbog zatvorenog evropskog tržišta, a verovatno i investicije iz EU, takođe zbog krize, ali i zbog narušenog odnosa sa Srbijom. To će značiti da će priliv stranih investicija u narednom periodu biti manji, ali će dominantna strategija, koja je zasnovana na privlačenju stranih investicija, ipak ostati. 

Koji će biti glavni izazovi za novu Vladu Srbije?

– Prvi izazov je, naravno, kako prebroditi trenutnu krizu uzrokovanu ratom u Ukrajini, odnosno, poskupljenja, mogući nedostatak gasa i struje i slično. Drugi izazov je kako prevazići krupne strukturne probleme, kao što su visoko siromaštvo, socijalne razlike, nedovoljne investicije u obrazovanje, nisku inovativnost, nefunkcionalnost institucija…

Srpska vlada se pokazala dosta vešta kad je rešavanje kriza u pitanju. Srbija je izašla iz pandemije kao jedna od najboljih ekonomija u Evropi, a čini se i da trenutna kriza relativno dobro prolazi. Ali vlada nije uradila skoro ništa da bi se prevazišli duboki strukturni problemi u ekonomiji i društvu. To će biti ključni izazov u narednom periodu, te krupne reforme koje su potrebne da bi se prevazišli strukturni problemi.

Kakav će uticaj na budžet i privredu Srbije imati najavljeno povećanje minimalne zarade i penzija?

– Povećanje plata i penzija će svakako povećati budžetske rashode u nominalnom iznosu. Verovatno kao i procenat BDP-a, iako ne toliko, jer će u isto vreme porasti i budžetski prihodi, zbog inflacije. Inflacija će povećati i nominalni BDP, i ne očekuje se da deficit previše poraste, kao procenat BDP-a. Konkretno, naša trenutna projekcija je da će budžetski deficit u Srbiji ove godine biti oko četiri odsto BDP-a, što je vrlo slično kao prošle godine. Takav umereni deficit će svakako podržati privredu – zbog većih primanja ljudi će više trošiti, što će ublažiti posledice krize.

Treba li građani Srbije i regiona da strahuju od predstojeće zime?

– Ne treba strahovati, ali treba biti oprezan. Građani Srbije su prezimili mnogo kriza, pa će i ovu. Ali treba biti svestan da stanje neće biti lako još neko vreme.

Odbijajući da prihvati Zapadni Balkan, EU gura region u ruke Rusije

– To što EU ne želi da regionu pruži ono što on odavno zaslužuje – ubrzanu integraciju i veću finansijsku podršku, u situaciji kada Ukrajina i Moldavija dobijaju ekspresni prijem, samo će povećati razočaranost i evroskepticizam, što će neminovno otvoriti vrata drugim geopolitičkim igračima, poput Rusije i Kine. Odbijajući da prihvati Zapadni Balkan, EU gura region u ruke Rusije – ističe Branimir Jovanović.

Da li je rat u Ukrajini udaljio Srbiju od EU?

– Još uvek je teško reći, ali se čini da jeste. U EU se ne gleda baš pozitivno na srpsku politiku održavanja dobrih odnosa i sa EU i sa Rusijom, što pogoršava ugled i poziciju Srbije u Evropi. S druge strane, ambivalentna politika EU prema Srbiji i Zapadnom Balkanu, odnosno nedostatak volje da se uradi nešto više za region u ovim teškim uslovima, povećava evroskepticizam u Srbiji. Tako da se čini da dolazi do atmosfere hlađenja kod obe strane. Nedavna anketa Demostata je pokazala da bi većina ljudi u Srbiji glasala protiv ulaska u EU, što i ne mora da je tačno, ali svakako pokazuje da podrška EU u zemlji nije prevelika. Naravno, sve se ovo može promeniti, ako političari sa jedne ili sa druge strane preduzmu neke korake, ali za sada ne vidimo takve naznake.

Koliko su zemlje Zapadnog Balkana nakon poslednjeg samita EU dalje od priključenja?

– Manje-više, isto kao i pre samita. Na poslednjem samitu Zapadni Balkan nije ni postojao, Ukrajina je celosno dominirala. Srbija i Crna Gora nisu dobili ubrzanje procesa, Bosna i Hercegovina nije dobila kandidatski status ni nakon šest godina od aplikacije (Ukrajina i Moldavija su dobile za par meseci), Severna Makedonija opet nije počela pregovore, mada čeka već 18 godina, Albanija takođe. EU je još jednom pokazala ne samo da je ne zanima region, nego i da ga ne razume, da ne shvata njegovu važnost za stabilnost i prosperitet cele Evrope. 

Od demokratskih promena u Srbiji 2000. godine špekuliše se sa datumom ulaska Srbije u EU. Da li uopšte postoji volja u briselskim krugovima za priključenje Srbije Evropskoj uniji?

– U nekim krugovima, kao što su Austrija i neke bivše socijalističke zemlje, postoji volja za priključenje, i Srbije i Zapadnog Balkana. Te zemlje dobro poznaju region i shvataju da je on značajan za EU i ekonomski, jer mnoge evropske kompanije prave ogromne profite radeći na Zapadnom Balkanu, i politički, jer on osigurava stabilnost cele Evrope. Ali u nekim drugim zemljama, nažalost, ne postoji volja, i to iz više razloga.

Prvi je da EU ima brojne ekonomske i socijalne probleme, već 15 godina, od finansijske krize 2007-2008. Ekonomski rast je nizak, nejednakost je velika, veliki deo ljudi, prosto rečeno, ne živi dobro. To smanjuje interes za proširenje, i kod ljudi, i kod političara. Drugi razlog je da EU ima dosta problema sa nekim prethodnim članicama iz Istočne Evrope. Mađarska i Poljska imaju veliki problem sa demokratskim standardima i autoritarizmom, a Bugarska i Rumunija sa korupcijom. To smanjuje interes za proširenje na istok, jer se smatra da će i ostale zemlje iz Istočne Evrope biti slične. Treći razlog je da pojedine EU zemlje imaju kolonijalni pristup prema Zapadnom Balkanu, odnosno gledaju ga samo kao region koji je pogodno tlo za investiranje i ostvarivanje profita, i ne zanima ih njegova integracija i razvoj. Nijedan od ovih razloga nije dovoljan da se ne ubrza proces proširenja, ali su više nego dovoljni izgovori.  

Pojedine zemlje EU su pokazale inicijativu kao recimo, austrijski ministar spoljnih poslova Aleksander Šalenberg za brže uključivanje zemalja Zapadnog Balkana u evropske integracije. Da li postoji mogućnost da ovakvi predlozi uđu u razmatranje u Briselu?

– Još uvek ne, ali dobro je što se sve više priča o ovim idejama. Naš institut već neko vreme zagovara sličnu ideju, odnosno mi predlažemo da Zapadni Balkan odmah dobije puni pristup EU budžetu, čime bi se sredstva koja region dobija od EU povećala nekoliko puta, što će povećati investicije u infrastrukturu i poboljšati životni standard. I neki drugi nemački instituti i think-tank organizacije su počeli da pričaju o sličnim idejama, što je dobro.

Intervju je objavljen u letnjem dvobroju časopisa Biznis.rs