Ratari koji ne osiguraju usev ne mogu da očekuju pomoć države u slučaju štete

U proteklih nekoliko godina ratari su najveću muku mučili sa kišom i sušama koje su u velikoj meri uticali na njihove prinose. Zbog toga je osiguranje useva i danas, uprkos globalnoj krizi, podjednako bitna.

Ko i kako može da osigura svoj usev? Šta može da očekuje ukoliko dođe do oštećenja kulture koja nije pokrivena polisom i koliko srpski poljoprivrednici vode računa o osiguranju svojih useva?

Direktor Udruženja mlinske, pekarske i testeničarske industrije Srbije „Žitounija“ Zdravko Šajatović u razgovoru za Biznis.rs kaže da su u poslednjih nekoliko godina sve češći primeri elementarnih nepogoda koje se kreću od suše, preko preobilnih kiša koje dovode do „potopa“, sve do grada i vetra olujne jačine, a koje u znatnoj meri oštećuju prinose. Zbog toga je, prema njegovim rečima, jedino rešenje osiguranje useva.

Međutim, naš sagovornik dodaje da ratari nemaju takvu kulturu i da se ne odlučuju u velikoj meri da kupe polisu osiguranja. To potvrđuje i statistika koja kaže da je u Vojvodini osigurano tek nešto manje od 15 odsto useva, uprkos tome što Ministarstvo poljoprivrede daje podsticaje za osiguranje od 40 odsto, a pojedine lokalne samouprave ulažu dodatni novac, što je ove godine bio slučaj sa Kikindom koja je u te svrhe uložila ukupno 5,5 miliona dinara.

I baš ovde dolazi do problema u slučaju nastanka štete jer, ukoliko se utvrdi da je određeni usev mogao biti osiguran, a to nije urađeno, ratari ne mogu da očekuju pomoć države. S druge strane, Šajatović kaže da je, na primer, u Engleskoj osigurana apsolutno cela poljoprivredna proizvodnja, zbog čega su premije niske.

„Svojevremeno je na moj predlog Vlada Srbije odobrila refundaciju 40 odsto troškova, te je osiguranje bilo još jeftinije. Trošak za osiguranje je bio oko dva odsto ukupnog prinosa, a sa tih 40 odsto je bilo oko 1,2 odsto roda pšenice. Ukoliko je prinos pšenice 40 tona, to je bila beznačajna suma“, kaže Zdravko Šajatović.

Takođe, dodaje i da je pre nekoliko godina inicirao sastanak između Zadružnog saveza Vojvodine i DDOR osiguranja nakon kojeg je usledio izvestan napredak, ali to i dalje nije dovoljno, budući da ratari u maloj meri osiguravaju svoje useve.

Koliko košta osiguranje useva

Visina premije osiguranja zavisi od stepena biološke osetljivosti kulture na dejstvo osiguranog rizika i stepena gradobitnosti (količina grada) područja na kojima se gaji usev, odnosno plod.

Kako pokazuje primer jedne osiguravajuće kompanije, osiguranjem jednog hektara pšenice od osnovnog rizika koji uključuje grad, požar i udar groma, a za očekivani iznos od pet tona po hektaru, sa cenom od 20 dinara po kilogramu prinosa – daje se oštećenom suma od 100.000 dinara, a za koju bi osiguranik trebalo da plati premiju osiguranja u visini od 2.000 dinara po hektaru.

Naš sagovornik podseća i da je od Vlade Srbije godinama traženo da se ukine uslov za dobijanje podsticaja osiguranja za pšenicu koji kaže da mora da se radi o sortnom semenu, kao i da jedino nije mogao da se ugovori rizik od suše, a radilo se o velikim štetama, jer je suša znala da zahvati polovinu Vojvodine. Ipak, u poslednje vreme neke privatne osiguravajuće kuće pokrivaju i ovaj rizik.

Za razliku od toga, osnovni rizici od grada, olujnog vetra, poleganja i proklijavanja se redovno pokrivaju. Takođe, svaki ratar ima na raspolaganju različite modalitete osiguranja. Primera radi, neko može osigurati četiri tone po hektaru useva, a neko šest, pri čemu je iznos premije usklađen sa količinom osiguranog prinosa.

Imajući sve navedeno u vidu, Zdravko Šajatović kaže da je zbog promene klime, gde se danas velike havarije dešavaju svake dve ili tri godine, racionalna odluka osigurati usev.

„Poenta osiguranja je da se smanji rizik, a pošto su rizici danas sve veći pametnije je osigurati se“, zaključuje naš sagovornik.