Regenerativna poljoprivreda efikasan način da se smanji emisija CO2

Analiza karbonskog otiska i održivosti u primarnoj ratarskoj proizvodnji, koju je izradio NALED u saradnji sa kompanijom PwC, pokazala je da na globalnom nivou u sektoru hrane i poljoprivrede nastaje oko 24 odsto ukupnog karbonskog otiska.

Prema rezultatima analize, ukupni karbonski otisak u domaćem lancu od njive do trpeze je procenjen na približno šest miliona tona emisija ugljen-dioksida (CO2), pri čemu 66 odsto CO2 emisija dolazi iz primarne poljoprivredne proizvodnje, dok preradni kapaciteti generišu 24 odsto. Ostatak dolazi iz transporta i logistike (pet odsto) i maloprodaje (pet odsto), navedeno je u 17. Sivoj knjizi.

Trenutni način na koji se obrađuje zemljište utiče na zagađenje životne sredine, ugrožava biodiverzitet i dovodi do degradacije zemljišta, što dugoročno smanjuje njegovu plodnost i uvećava karbonski otisak, navode u NALED-u.

Dodaju da je regenerativna poljoprivreda prepoznata u svetu kao sistem principa i praksi koji ima za cilj obnavljanje prirodnih resursa, poput zemljišta, vode i biodiverziteta.

Primena regenerativne poljoprivredne prakse je efikasan način da se smanji emisija CO2 u atmosferu, njegovim vezivanjem (takozvanom sekvestracijom) u zemljištu, i ona predstavlja ključni praktični pristup smanjenju ukupnog karbonskog otiska u poljoprivrednoj proizvodnji.

“U ovom trenutku koncept regenerativne poljoprivrede nije prepoznat u nacionalnim strateškim i programskim dokumentima kojima je definisana oblast hrane i poljoprivrede, a izostanak podrške za poljoprivredne proizvođače koji primenjuju ovaj koncept je jedan od limitirajućih faktora da veći broj njih počne sa primenom ovih praksi, koje direktno dovode do smanjenja troškova proizvodnje čak do 40 odsto u odnosu na konvencionalnu proizvodnju”, piše u Sivoj knjizi.

Zbog toga predlažu da se krovnom, višegodišnjom strategijom razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja prepozna i podrži koncept regenerativne poljoprivrede, da se obezbedi finansijska podrška za poljoprivredne proizvođače koji primenjuju ove prakse i da se unapredi transfer znanja, kako bi se poljoprivredni proizvođači efikasno obučili da ih primenjuju.

“Regenerativnu poljoprivredu trebalo bi prepoznati i uvrstiti u Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju u članu 12 (oblici strukturnih podsticaja), kao deo mera podrške ruralnom razvoju i mera koja utiče na poboljšanje zaštite i kvaliteta poljoprivrednog zemljišta. Takođe, u Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju u članu 37 (podsticaji za očuvanje i unapređenje životne sredine i prirodnih resursa), tako što će se u delu kojim je opisana podrška agroekološkim merama, dobroj poljoprivrednoj praksi i drugim politikama zaštite i očuvanja životne sredine (stav 1, tačka 6), dodati i prakse regenerativne poljoprivrede”, navedeno je u Sivoj knjizi.

Dalje stoji da je potrebno definisati mehanizam kojim se podsticaji za direktna plaćanja i mere ruralnog razvoja za proizvođače koji primenjuju regenerativne poljoprivredne prakse uvećava u odnosu na proizvođače koji se bave konvencionalnom proizvodnjom.

Odvojiti koncept regenerativne poljoprivrede od „zelene retorike”

Kada govorimo o tranziciji naše poljoprivrede ka regenerativnoj, stručnjak za ovu oblast Branimir Popov, direktor kompanije Prime Trinity, za Biznis.rs navodi da je situacija kompleksna, ali ohrabrujuća.

“U poslednjih nekoliko godina sve više proizvođača, i malih i velikih, počinje da razmišlja o dugoročnoj održivosti i zdravlju zemljišta. Regenerativna poljoprivreda više nije nepoznat pojam, ali je još uvek daleko od toga da bude široko primenjena praksa. Postoji određeni nivo interesovanja farmera, naročito u kontekstu povećanja otpornosti na sušu, smanjenja troškova repromaterijala i stvaranja dugoročnih efekata na plodnost zemljišta”, ističe Popov.

Međutim, najčešće nedoumice u vezi su sa rizikom promene – „šta ako prinos padne?”, „koliko to košta? ”, „da li imam adekvatnu mehanizaciju?” ili „kako ću znati da napredujem?”.

“Zato je važno da se komunikacija ne svodi samo na ideologiju, već na praktične alate i metrike koje farmerima daju sigurnost da su na dobrom putu – upravo tu mi pokušavamo da damo konkretan doprinos”, kaže naš sagovornik.

Slaže se da je potrebno da se koncept regenerativne poljoprivrede i regenerativnog farmera institucionalno prizna i jasno diferencira od „zelene retorike“.

“Bez konkretnih standarda i programa podrške – edukativnih, tehničkih i finansijskih – farmeri će i dalje biti prepušteni sami sebi ili tržišnim trendovima”, upozorava Popov.

Dodaje da moramo raditi na razvoju mreže oglednih farmi i edukativnih centara koji praktično pokazuju kako izgleda tranzicija i kakvi su efekti. Potrebne su digitalna i agronomska infrastruktura – praćenje zemljišta, zdravlja biljaka, upotrebe repromaterijala (inputa) – kako bi se mogle meriti promene.

“Bez merenja nema ni napretka, ni finansiranja (na primer, kroz karbonske kredite)”, ističe sagovornik i dodaje: “Važno je i da se sami tržišni akteri (kupci) uključuju više iz godine u godinu: ako potrošači i otkupljivači prepoznaju vrednost regenerativne proizvodnje, ceo lanac postaje održiv”.

Ono što se ne meri, ne može se ni unaprediti

Kompanija Prime Trinity donosi inovacije u oblasti agrara, a jedan od njih je i Agtrinity platforma. U pitanju je interni alat Prime Trinity tima, koji im pomaže da digitalizuju podatke sa terena – od hemijskih analiza i planova đubrenja, preko optimizacije plodoreda i modeliranja kretanja ugljenika u zemljištu, do potpune harmonizacije podataka u okviru procesa merenja, izveštavanja i verifikacije emisija gasova.

“Na osnovu rada na respektabilnim površinama, u različitim agroekološkim uslovima i različitim godinama, došli smo do puno zaključaka, ali bih jedan mogao istaći: ono što se ne meri – ne može se ni unaprediti”, ističe Popov.

Kao deo platforme nedavno su predstavili FRAPS – Farmer Readiness and Assessment Point System, sistem bodovanja koji omogućava da se za svaku farmu utvrdi početni nivo u regenerativnoj tranziciji. Na osnovu FRAPS ocene može se jasno videti:

– gde su ključni momenti za monitoring i intervenciju;

– kako nove prakse (pokrovni usevi, strip-till, mikrobiologija, smanjenje ili povećanje primene pesticida, primena određenih đubriva) mogu uticati na regenerativnu tranziciju;

– da li postoje uslovi za dugoročno finansiranje kroz karbonske kredite ili investicije, odnosno koji je potencijal farme i menadžmenta da zadovolji sve zahteve koji regenerativna poljoprivreda donosi;

– da li je farma zaista regenerativna, ili je u pitanju čisto “zelena retorika” bez suštinskih rezultata, što pomaže kompanijama da u startu identifikuju tranzicioni potencijal kod farmera.

“Monitoring je ključni element regenerativne tranzicije koji omogućava primenu pravih mera, na pravi način, na pravom mestu, sa pravim farmerima, kako bi se dobili pouzdani podaci. Bez pouzdanih podataka nema ni poverenja, ni napretka, ni skalabilnosti”, poručuje Branimir Popov.