Rumunija jedina zemlja u EU gde veći broj muškaraca nego žena radi pola radnog vremena

U 2023. godini, udeo zaposlenih sa nepunim radnim vremenom među osobama starosti od 20 do 64 godine u Evropskoj uniji porastao je na 17,1 odsto, što predstavlja blago povećanje u odnosu na 16,9 procenata iz 2022. godine.

Tokom protekle decenije, beleži se postepeni pad u udelu zaposlenih koji rade pola radnog vremena, sa 19,1 odsto u 2014. i 2015. godini na 16,9 procenata u 2022. godini, ali se prošle godine situacija blago promenila.

Zanimljivo je da je ovaj trend u opadanju bio relativno stabilan kod muškaraca, čiji udeo zaposlenih na pola radnog vremena ostaje na oko osam odsto tokom celog perioda.

S druge strane, kod žena je došlo do značajnijeg pada. Udeo žena smanjen je za 3,9 procentnih poena, sa 31,8 odsto u 2014. na 27,9 procenata u 2023. godini, što ukazuje na postepen proces prilagođavanja na tržištu rada, iako i dalje ostaju izražene rodne razlike.

Žene s decom najčešće koriste skraćeno radno vreme

Najnoviji podaci iz 2023. godine pokazuju da je trećina zaposlenih žena starosti od 25 do 54 godine koje imaju decu angažovana na pola radnog vremena. Naime, 31,8 odsto majki je bilo zaposleno na ovaj način, dok je udeo žena bez dece koje rade na pola radnog vremena iznosio znatno manjih 20 procenata.

S druge strane, samo pet odsto očeva s decom je koristilo nepuno radno vreme, dok je kod muškaraca bez dece taj udeo bio nešto viši – 7,3 odsto. Ova razlika u stopama rada na pola radnog vremena između žena i muškaraca s decom iznosila je značajnih 26,8 procentnih poena, dok je razlika između žena i muškaraca bez dece bila skoro dvostruko manja, odnosno 12,7 procentnih poena.

Austrija, Nemačka i Holandija: najizraženije razlike između žena i muškaraca s decom

Najveći jaz između žena i muškaraca s decom zabeležen je u Austriji, gde razlika iznosi čak 61,2 procentna poena – 69,2 odsto zaposlenih žena s decom radi na pola radnog vremena, u poređenju sa samo osam odsto muškaraca. Iza Austrije, po veličini razlika, slede Nemačka i Holandija, s razlikama od 57,2 i 54,8 procentnih poena. Ove tri zemlje prednjače u EU po udelu žena s decom koje rade na pola radnog vremena, što sugeriše specifičnosti tržišta rada i kulturne norme koje utiču na rodne razlike u zapošljavanju.

Jedina zemlja Evropske unije u kojoj su stope zaposlenih muškaraca koji rade nepuno radno vreme veće od stopa žena jeste Rumunija. Tamo je 2,9 odsto muškaraca s decom i 3,5 procenta bez dece radilo pola radnog vremena, dok su ovi procenti za žene iznosili 2,4 odsto za žene s decom i 2,7 procenata za žene bez dece.

Ovi podaci pokazuju da je u svim zemljama Evropske unije, osim Danske, Finske, Letonije, Grčke i Rumunije, udeo zaposlenih žena s decom koje rade na pola radnog vremena bio veći od udelа žena bez dece.

Kada je reč o Srbiji, podaci iz 2020. godine pokazuju da je nepuno radno vreme koristilo 60.846 radnika.

Prema Zakonu o radu, puno radno vreme u Srbiji iznosi 40 sati nedeljno, što predstavlja standard u mnogim zemljama. Međutim, zakon dozvoljava da puno radno vreme bude i kraće, ali ne ispod 36 sati nedeljno. U takvim slučajevima, radnici i dalje uživaju sva prava kao i oni koji rade 40 sati, uključujući pravo na godišnji odmor, zaradu i sve druge pogodnosti vezane za radni odnos.

Šta je nepuno radno vreme?

Nepuno radno vreme se definiše kao radno vreme kraće od punog radnog vremena. Ovaj vid zaposlenja omogućava poslodavcima da angažuju radnike za specifične poslove, bez obaveze da ih zapošljavaju na puno radno vreme, ukoliko obim posla to ne zahteva. Poslodavac i radnik zajednički dogovaraju raspored rada, tako da radnik ne mora nužno da radi svaki dan ili isti broj sati dnevno.

Ovakav aranžman često koriste osobe koje imaju obaveze van posla, kao što su roditelji male dece ili studenti, kao i poslodavci kojima je potrebna dodatna, ali ne stalna radna snaga. U svakom slučaju, zakon obavezuje poslodavce da radnicima koji rade na nepuno radno vreme omoguće iste uslove kao i onima na punom radnom vremenu.

Zakon omogućava radnicima da sklope ugovore o nepunom radnom vremenu sa više poslodavaca, sve dok zbir ugovorenih sati ne prelazi 40 sati nedeljno. Na ovaj način, radnici mogu da popune svoje radno vreme do punih 40 sati, uz fleksibilnost rada na različitim poslovima i lokacijama. Nije obavezno da radnici obaveštavaju svoje poslodavce o dodatnim ugovorima, ali se to često radi kako bi poslodavci mogli da obračunavaju poreze i doprinose u skladu sa zakonom.

Iako radnici na nepunom radnom vremenu uživaju sva prava kao i zaposleni na punom radnom vremenu, neka prava ostvaruju u skladu s brojem sati provedenih na radu. Na primer, zarada i određeni dodaci su proporcionalni satima rada.

Minimalna zarada i dodatne naknade

Radnici, bilo da rade puno ili nepuno radno vreme, ne mogu biti plaćeni ispod minimalne zarade koja je propisana za tu godinu. Za 2024. godinu, minimalna zarada iznosi 271 dinar po satu, što znači da se ukupan minimalni mesečni iznos obračunava u skladu s brojem radnih sati.

Osim osnovne zarade, radnici ostvaruju pravo na naknadu za prevoz do posla i s posla, kao i naknadu za ishranu, ukoliko poslodavac to nije obezbedio. Ove naknade radnik dobija bez obzira na to da li je zaposlen na puno ili nepuno radno vreme, ali samo za dane kada je dolazio na radno mesto.

Bez obzira na oblik zaposlenja, svi radnici u Srbiji imaju pravo na najmanje 20 dana godišnjeg odmora, kao što Zakon o radu propisuje. Iako zaposlenje na nepuno radno vreme podrazumeva kraće radne sate, pravo na odmor ostaje isto. Međutim, naknada za odmor se obračunava na osnovu broja sati koje bi radnik inače proveo na radu. U slučajevima kada radnik radi kod više poslodavaca, poslodavci se međusobno dogovaraju kako bi omogućili radniku da iskoristi godišnji odmor u isto vreme.

U slučaju da radnik postane tehnološki višak, Zakon o radu mu garantuje pravo na otpremninu, bez obzira na to da li radi puno ili nepuno radno vreme. Visina otpremnine izračunava se na osnovu prosečne zarade radnika u poslednja tri meseca, za svaku godinu staža kod tog poslodavca. Ova otpremnina se obračunava u skladu s brojem radnih sati koje je radnik proveo na poslu, a ne na osnovu hipotetične zarade za puno radno vreme.

Kada je reč o porezima i doprinosima, radnici na punom radnom vremenu imaju pravo na neoporezivi deo zarade u iznosu od 25.000 dinara mesečno za 2024. godinu. Kod radnika na nepunom radnom vremenu, ovaj iznos se prilagođava broju sati koje su radili.

Sve ove odredbe jasno naglašavaju da Zakon o radu omogućava različite oblike fleksibilnog zaposlenja, uz očuvanje prava radnika, bez obzira na to da li rade puno ili nepuno radno vreme.