Sledi još jedna nepredvidiva godina, privrednici uzdrmani inflacijom i kamatama

Privredu očekuje još jedna nepredvidiva godina, što govore svi ekonomski pokazatelji. Povećanje cene energenata neminovno vuče i poskupljenje finalnih proizvoda, a samim tim utiče i na standard krajnjeg korisnika, potrošača, odnosno svih nas.

Rat u Ukrajini je u velikoj meri uticao na zemlje u razvoju, pa i na našu, pre svega kroz skuplje energente, hranu i đubrivo, kaže u razgovoru za Biznis.rs direktor Unije poslodavaca Srbije Srđan Drobnjaković. On u intervjuu za naš portal govori o aktuelnim izazovima sa kojima se suočavaju privrednici, njihovim očekivanjima i promenama na tržištu rada.

Kakvo je trenutno raspoloženje privrednika u Srbiji i kakva su očekivanja za naredni period?

„Lanci snabdevanja, kao i finansijsko tržište, su uzdrmani kroz nagli rast inflacije i kamatnih stopa, što utiče na smanjenu mogućnost zaduživanja kod kreditnih banaka. Jedan deo cena stragnira ili čak pada, dok drugi deo ide nagore, što je trenutno situacija sa energentima. Bez obzira na maksimume koje cena nafte dostiže na svetskom tržištu, još uvek je rano govoriti o uspostavljanju trenda koji bi imao uticaj na naše tržište i cene goriva.

Sve zavisi kako će se na svetskoj berzi regulisati odnos ponude i potražnje i reakcije kompanija na strah izazvan trenutnim okolnostima, odnosno ratom u Ukrajini. Međutim, ako se rast nastavi onda će biti pomeranja i na srpskim benzinskim pumpama, jer svetski trend se neminovno prenosi i na naše tržište. Za sada su cene goriva stabilne.

Pored svetskih trendova koji utiču na cenu goriva, postoje i oni srpski koji se vezuju za akcize, a koji bi mogle da dovedu do poskupljenja. Tako bar nalaže zakon o akcizama po kome bi trebalo da usledi usklađivanje nominalnih iznosa sa indeksom potrošačkih cena i u ovoj, pa i sledećoj godini.

Unija poslodavaca Srbije je prepoznala potencijalni problem i u vezi sa najavljenim poskupljenjem električne energije. I pored liberalizacije i slobodnog izbora snabdevača većina će ostati kod EPS-a, jer je tako navikla. Povećanje cene finalnog proizvoda, iz ovog razloga, drastično će se odraziti na konkurentnost proizvoda, prevashodno onih proizvođača koji izvoze.

EPS bi trebalo svoje kupce da zaštiti od promenljivosti i fluktuacija cene struje na berzi. Na osnovu svojih stvarnih troškova, EPS bi trebalo da pravi takve ugovore kojima bi se usklađivala cena sa komitentima, posebno onim velikim. Samo tako će se pokazati kao pravo državno preduzeće koje posluje društveno odgovorno.“

Još jedan problem je već uveliko aktuelan na domaćem tržištu rada – nedostatak radne snage. Na koji način poslodavci u Srbiji pristupaju rešenju ovog problema?

„Problem radne snage je postao gorući, posebno u proizvodnim delatnostima kao što su građevinarstvo, ugostiteljstvo, tekstilna i prerađivačka industrija. Mogućnost veće zarade u nekoj zapadnoevropskoj zemlji je doveo do odliva ionako oskudne domaće radne snage. Problem je dugoročan, a sada izrazito manifestovan zbog neusklađenosti tržišta rada i potreba privrede.

Iz tog razloga je Unija prethodnih godina pokrenula pitanje reforme obrazovnog sistema, posebno srednjeg stručnog obrazovanja. I ove godine nastavljamo sa našim zahtevima za potpunom reformom. Čini se da je država prepoznala problem, jer se na poslednjem Socijalno-ekonomskom savetu, kojem je prisustvovala i premijerka Ana Brnabić, ozbiljno o ovome razmatralo. Ali ovo je dugoročan proces, gde treba biti strpljiv.“

Osim nedostatka radne snage, pandemija je imala veliki uticaj na promene samog tržišta rada. Koje su najznačajnije pozitivne novosti?

„Pored smanjenja privrednih aktivnosti u 2020. godini, efekti pandemije su se istovremeno ispoljili i na tržište rada, sa jačim efektima na smanjenje radnih sati, nego zaposlenosti. Mere podrške preduzećima su nesumnjivo imale značajnu ulogu u očuvanju formalnog zaposlenja radnika sa stalnim poslovima, a značajnija podrška MSP sektoru je opravdana, jer su ona bila ugroženija sa stanovišta likvidnosti. Možda je zamerka što je državna pomoć bila univerzalna. Trebalo je ići selektivno i to na sektore koji su najugroženiji. Stabilnost prihoda neformalnih i formalnih radnika koji nemaju stalni posao mogla je biti očuvana u većoj meri uz pomoć dodatnih mera novčane podrške u toku pandemije.

Najveći pad zaposlenosti i časova rada bio je prisutan u sektoru usluga smeštaja i ishrane. Iznad prosečno smanjenje časova rada zabeleženo je i u saobraćaju. Ali, treba napomenuti da je rad od kuće dobio u tom period pun zamah i pokazao se kao pun pogodak.

Nisam pristalica potpunog rada od kuće, ali mnoge velike kompanije su nakon okončanja pandemije prešle na kombinovani rad. U većini slučajeva zaposleni dva ili tri dana nedeljno rade od kuće, a ostatak u kancelariji. Naravno, takav rad se određuje prema profilu delatnosti, tamo gde je to moguće, sigurno ne u proizvodnim delatnostima.“

U periodu oko 1. maja češće se razgovara na temu prava radnika. Ono što zaposlene najviše zanima, pogotovo one koji rade za minimalnu zaradu, je koliko bi minimalac trebalo da se poveća?

„Činjenica je da je minimalna zarada socijalna kategorija koja ne pokriva najosnovnije životne potrebe. Stav Unije u pregovorima je da osnov za povećanje minimalne cene rada vidimo pre svega u pratećoj inflaciji i rastu bruto društvenog proizvoda. Naravno da to nisu jedini parametri, ali su bazični.

S obzirom na to da je inflacija dostigla 16,2 odsto, a da niko ne može da pretpostavi dalji tok, možda postoji osnov za obračunavanje minimalne cene dva puta godišnje.

Neke velike kompanije su uvele ovaj model i pokazao se kao dobar. Ali ovde pričamo o minimalnoj zaradi za čitavu privredu Srbije. Na udaru bi se našli mikro i mala preduzeća, koja već i sa ovom cenom rada posluju na granici rentabilnosti.

Konkretan iznos povećanja će zavisiti i od povećanja neoporezivog dela zarade, kao i smanjenja doprinosa na teret zaposlenih, koje bi koliko-toliko rasteretilo poslodavca.“