Srbija bi godišnje mogla da zaradi 200 miliona evra od invazivnih rečnih rakova

Srbija već godinama ima veliki problem sa takozvanim invazivnim rečnim rakovima koji predstavljaju ozbiljnu pretnju po domaću, autohtonu vrstu raka, ali i ostali vodeni svet u rekama, prvenstveno Dunavu. Ovi rakovi su prvi put 1890. godine pušteni iz Amerike u Nemačku, odakle su se nastanili po čitavoj Evropi, donoseći „račiju kugu“ i hraneći se ikrom. Upravo zbog toga, šteta koju u Srbiji stvaraju na godišnjem nivou odgovara cifri od 100 miliona evra.

Nenad Pešut, osnivač udruženja Rečni rakovi, u razgovoru za Biznis.rs kaže da udruženje na čijem je čelu već četiri godine ukazuje na ovaj problem, apelujući na nadležne institucije da hitno počnu ne samo njegovo razmatranje, nego i rešavanje.

„Ja već četiri godine pokušavam da dođem do raznih ministarstava koja će promeniti zakonsku regulativu kojom će biti omogućen izlov i prerada ovog raka, kako bi prestao da bude opasnost za vodenu životnu sredinu“, navodi Pešut.

Dakle, glavni kamen spoticanja je to što u Srbiji zakonski nije dozvoljena prerada ove vrste raka, te činjenica da njegov lov nije zabranjen nije mnogo od koristi. Udruženje našeg sagovornika ima mogućnost da ih lovi ali, kako kaže Nenad Pešut, jedino može da ulovljene pošalje naučnim institutima ili da ih uništi.

„Pravna regulativa treba da bude takva da rakovi mogu da se prerađuju. Oni, zapravo, mogu da se koriste u gastronomiji, farmaceutskoj industriji, poljoprivredi, jer imaju širok spektar upotrebne vrednosti, makar u sedam ili osam svrha, odnosno biznisa koji bi mogli da se pokrenu jednom državnom odlukom“, ukazuje naš sagovornik.

Umesto toga, ovi rakovi godišnje naprave štetu od oko 100 miliona evra u Dunavu, jer je njihova glavna hrana ikra. Razmnožavaju se u periodu mrešćenja, tako da mladunci jedu ikru.

„Oni pojedu stotine tona ikre. To je ogromna šteta, odnosno hiljade i hiljade tona pojedenih riba godišnje. Samim tim, oni utiču na ekološki problem – uništavaju riblji fond koji je ionako desetkovan iz brojnih razloga“, upozorava Pešut.

Prema njegovim rečima, u aktuelnom stanju ovi rakovi predstavljaju ekološku katastrofu. Ali, ukoliko bi se koristili u pomenute svrhe, država bi mogla da ima duplo veću korist od trenutne štete.

„Godišnje bi moglo da se zaradi između 150 i 200 miliona evra“, naglašava on i dodaje da za sada nema naznaka da bi nešto moglo da se promeni. Ipak, očekuje pozitivan pomak nakon formiranja nove Vlade Srbije.

„Imam i rešenje. Privatnim vezama sam došao do ljudi iz Izraela koji su hteli da investiraju dva miliona evra u fabriku koja bi se bavila preradom rakova, ali ne mogu dok im zakon to ne dozvoli, te bi došli ukoliko se regulativa promeni“, kaže on.

Prema njegovim rečima, od ovoga bi imala korist čitava država, jer bi ova delatnost zaposlila nekoliko hiljada ljudi, što alasa koji bi lovili rakove, što naučnika koji bi ih ispitivali, što onih koji bi radili u njihovoj preradi.

Meso raka se odlikuje visokim sadržajem proteina

Kako u razgovoru za Biznis.rs kaže Ivana Čabarkapa sa Instituta za prehrambene tehnologije u Novom Sadu, prvi nalaz invazivnih rakova u rečnim tokovima Srbije evidentiran je 2004. godine, dok se poslednjih decenija beleži rast njihovog broja u toku Dunava i njegovim pritokama.

„Pored izuzetne otpornosti, adaptibilnosti širenju i naseljavanju novih lokaliteta, veliki doprinos invazivnosti ove vrste daje sam način razmnožavanja koji pored seksualnog razmnožavanja karakteriše i mogućnost partenogeneze“, objašnjava Čabarkapa, dodajući da iz tog razloga ova vrsta predstavlja pretnju ne samo za autohtonu astakofaunu, već i za druge vodene organizme, kao i čitave ekosisteme.

Strategije upravljanja za rešavanje uticaja invazivnih stranih vrsta, objašnjava ona, prvenstveno podrazumevaju prevenciju, zatim kontrolu, i tek na kraju mogućnost njihove eksploatacije. Ali, zbog velike rasprostranjenosti kasno je za njihovu prevenciju, a s druge strane unošenje predatora će imati gore posledice na biodiverzitet, pa se praćenje i smanjenje putem njihove eksploatacije čini kao najbolje moguće rešenje.

Jedan takav projekat pod akronimom DANUBEcare predložen je za finansiranje u okviru programa IDEJE Fonda za nauku Republike Srbije, ali nažalost i pored podrške od strane relevantnih institucija (European Alien Species Information Network (EASIN), Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, Zavoda za zaštitu prirode Srbije i drugih), kao i odličnih ocena u oba kruga evaluacije, nije se našao na listi finansiranih projekata.

Naučni institut za prehrambene tehnologije u Novom Sadu je za deo istraživanja pod nazivom “Nutritivni, senzorni i gastronomski potencijal invazivne vrste raka Faxonius limosus u funkciji održivog razvoja ugostiteljsko-turističkog sektora AP Vojvodine“ uspeo da dobije finansiranje od strane Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučno-istraživačku delatnost.

U okviru ovog projekta planirano je određivanje nutritivnog, senzornog i gastronomskog potencijala mesa pomenute invazivne vrste raka. Utvrđivanje gastronomskog potencijala i popularizacija mesa ove vrste raka posledično bi, usled eksploatacije, dovelo do smanjenja njihove brojnosti.

„Dosadašnjim analizama mesa ove vrste ustanovljeno je da se odlikuje visokim sadržajem proteina (18-20 odsto), sa značajnim udelom esencijalnih aminokiselina i relativno niskim sadržajem masti (0,12-0,28 odsto) koje odlikuje visok sadržaj polinezasićenih masnih kiselina„, navodi Čabarkapa, uz napomenu da se rezultati analiza odnose isključivo na uzorke iz Dunava u oblasti Starog Slankamena.

Takođe, nakon izlovljavanja rakova i izdvajanja njihovog mesa, zaostaje velika količina račjih ljuštura. One predstavljaju čvrsti otpad čiji putevi bezbednog odlaganja još uvek predstavljaju veliki problem. Zbog sve strožih zakonskih regulativa koje regulišu oblast zaštite životne sredine, ali i visokih troškova, odlaganje ove vrste otpada na deponije postalo je, prema rečima Čabarkape, neprihvatljivo rešenje.

Pored toga, s obzirom na hemijski sastav ovog otpada, postoje različiti načini da se on umesto odbacivanja iskoristi za određene svrhe. Time bi se ne samo rešila ekološka pitanja bezbednog odlaganja otpada, već bi se mogli ostvariti određeni benefiti za industriju – za prečišćavanje vodenih rastvora opterećenih teškim metalima, na primer.

Pored toga, finogranulisana ljuštura može se koristiti u kulinarstvu kao začin, a zbog izuzetnog mineralnog sastava može da posluži i kao mineralni dodatak za hranu za životnje.

Inače, u navedenim istraživanjima pored Naučnog instituta za prehrambene tehnologije učestvovali su Tehnološki fakultet i Prirodno-matematički fakultet iz Novog Sada (departmani za biologiju, geografiju turizam i hotelijerstvo), i novosadski Naučni institut za veterinarstvo.