Srbija će morati mnogo da radi na pošumljavanju i ozelenjavanju površina u gradovima

Šume su poslednjih godina sve „ređe“, a u gradovima je sve manje zelenila. Urbanizacija i industrijalizacija, ali i novogradnja, doprinele su sve većem obimu iskorišćavanja zelenih površina i šuma, odnosno drveća (pre svega, njihovom uništavanju).

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku sa početka ove godine, pod šumom je u Srbiji površina od 504.104 hektara, što je 48,2 odsto manje nego 2018. godine.

Premijer Miloš Vučević izjavio je da će pošumljavanje biti prioritet Vlade Srbije u narednom periodu. On je poručio da će se raditi na tome da se prošire pošumljene površine, navodeći da je trenutno cilj da dostignemo 2.000 hektara, a kasnije i 4.000, kako bi kvalitet života bio još bolji.

Očigledno je da će morati puno da se radi na pošumljavanju i ozelenjavanju površina u gradovima, jer prema rečima urbanistkinje Božene Stojić, iz kolektiva Ministarstvo prostora – „bez usvojenih i važećih strateških dokumenata koji jasno definišu prioritete prostornog razvoja, i bez konkretnih mera i instrumenata, a posebno bez opredeljenih novčanih sredstava za njihovu realizaciju, ovakve izjave ne znače gotovo ništa“.

„Važno je istaći da naša zemlja nema važeći Prostorni plan Republike Srbije, koji se donosi u formi zakona. Prethodni je bio donet 2010. godine sa vremenskim horizontom do 2020. Mi smo nacrt novog Prostornog plana videli na javnom uvidu 2021. godine i od tada nije bilo nikakvih informacija i plan još uvek nije usvojen. Ono što smo imali prilike da vidimo u tom krovnom dokumentu koji definiše prioritete prostornog razvoja naše države nije ukazivalo na to da je pošumljavanje prioritetna delatnost u oblasti zaštite prostora i životne sredine“, kaže Božena Stojić u razgovoru za Biznis.rs i dodaje da bi nadležna ministarstva trebalo, pre svega, da ulože napore u očuvanje postojećih šuma i zaustavljanje njihove dalje devastacije, do koje dolazi usled prekomerne izgradnje u planinskim predelima.

Stojić ističe da je posebno važan aspekt zaštite i očuvanja postojećih šuma, koji se odnosi na jačanje kapaciteta države da se suoči sa sve učestalijim požarima koji gutaju desetine hiljada hektara šuma svake godine i koji nastaju kao posledica klimatskih promena (visokih temperatura i dugotrajnih sušnih perioda).

„Samo ove godine u tri požara u Srbiji uništeno je više od 10.000 hektara šuma, koliko je bilo uništeno 2019. godine u čak 190 požara. Dakle, požari u planinskim predelima su učestala i sve intenzivnija pojava, a naša država nema kapacitete i opredeljene resurse za njihovo suzbijanje“, kaže urbanistkinja.

Gradovi su posebna priča, jer poslednjih godina beton sve više zauzima mesto drveću, a urbane sredine, posebno ove veće, ne mogu da dišu bez „pluća“ koja čine drvoredi.

„U Beogradu, na primer, stanje je zaista kritično. Prema generalnim urbanističkim planovima, kroz koje možemo pratiti podatke o zastupljenosti javnih zelenih površina u nekim vremenskim intervalima, Beograd je 2003. godine imao skoro 15 odsto teritorije pod zelenilom, da bi se 2016. godine taj procenat smanjio na nešto više od 12 odsto, a 2022. mogli smo da vidimo da se procenjuje da grad ima devet procenata teritorije pod javnim zelenim površinama. Ovde je korisno napomenuti da je evropski prosek oko 30 odsto površine grada pod zelenilom. Paralelno sa (naizgled nezaustavljivim) smanjivanjem zelenih površina, grad uredno usvaja mnogobrojna razvojna i dokumenta javnih politika kroz koje se obavezuje na ozelenjavanje grada kao primarni vid borbe i adaptacije grada sa klimatskim promenama“, kaže naša sagovornica i dodaje da je prema tim dokumentima i vizijama Beograd do 2021. godine trebalo da poveća zastupljenost javnih zelenih površina na 23 odsto.

„Naš grad ne može da realizuje to što nam je obećao kroz sva ta dokumenta jer jedini instrument koji bi te ciljeve preveo u realnost predstavlja plan generalne regulacije sistema zelenih površina. To je jedan dobar plan, vrlo operativan, koji predstavlja dobar planski osnov za uspostavljanje zelene infrastrukture. Ipak, grad je, suprotno zakonu, ovaj plan proglasio samo opcionim. Stoga investitori u sprezi sa gradskom upravom mogu slobodno birati da li postojeće zelenilo žele da zadrže na svojim lokacijama, ili ne. Pogađate, zadržavanje zelenila na lokacijama se investitorima ne isplati, kada na tom istom zemljištu mogu graditi i profitirati od tih kvadrata. Od zelenila nema profita. Ono za investitore ne čini ništa, osim proizvodnje kiseonika. A u Beogradu trenutno ima stabala koja mogu da proizvedu kiseonik za svega 300.000 ljudi“, ističe Stojić.

Božena Stojić objašnjava da je problem taj što se javni planovi u gradovima uglavnom daju na uvid u vreme kada građani idu na odmor (jun-avgust), ili kada se grad poput Beograda bori sa nehumanim vremenskim prilikama, te se javnost isključi iz planiranja, a planovi se donose netransparentno.

„Baš kada građani mahom nisu tu, ne mogu da izvrše uvid u planove i utiču na njih, grad Beograd je kroz 19 urbanističkih planova koji pokrivaju teritoriju od 211 hektara (zbirno) predvideo ukidanje skoro devet hektara javnih zelenih površina, i transformaciju još skoro 58 hektara neizgrađenog zemljišta (koje predstavlja zelene površine nepoznatog tipa i kvaliteta, u privatnoj svojini) u komercijalne i profitabilne sadržaje“, ističe urbanistkinja i dodaje da nadležnim institucijama i organima nisu uopšte nepoznate posledice ovakvog pristupa planiranju, a kao direktna posledica urbanističkog planiranja u gradu jeste sistemsko smanjivanje javnih zelenih površina i prekomerna izgradnja.

Rešenje, naravno, postoji. Devastacija šuma i zelenih gradskih površina može se zaustaviti i mogu se obnoviti ovi resursi.

„Potrebne su izmene u zakonskom okviru unutar kojeg bi se eliminisao šum i jasno definisala zelena infrastruktura, načini njenog uspostavljanja i mere zaštite, što sada uopšte nije slučaj. U domenu urbanističkog planiranja neophodno je uspostaviti strateški okvir planiranja grada i upravljanja zelenom infrastrukturom. Međutim, uz te promene, potrebno je i zaustaviti tendencije da se svaki oblik regulacije i regulative učini fleksibilnim u korist privatnih interesa, te učiniti da plan generalne regulacije sistema zelenih površina bude obavezujući i obavezan planski osnov za izgradnju. Sama delatnost planiranja trebalo bi da bude mnogo više u domenu javnih institucija koja će štititi javni interes i javna dobra, umesto što se trenutno omogućava sve veći upliv privatnih aktera u planiranje“, kaže Stojić.

Sutra: Brazil i dalje apsolutni rekorder po krčenju šuma – ima li mesta za optimizam?