Uprkos poskupljenjima u Srbiji se ne gladuje, za razliku od afričkih i azijskih zemalja

Prema podacima Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (UN FAO), više od tri milijarde ljudi nije sebi moglo da priušti zdravu ishranu u 2020. godini, što je približno 112 miliona ljudi više nego godinu dana ranije.

U izveštaju FAO isticano je da je povećanje broja pothranjenih ljudi na planeti delom posledica rasta cena hrane, sa prosečnim troškovima za prehranu višim za 3,3 odsto u odnosu na nivo iz 2019. godine.

Te brojke bile su dovoljno sumorne i bez svih negativnih uticaja koji su se dogodili u međuvremenu.

FAO globalni indeks cena hrane za avgust 2022. godine pokazuje cenovni rast od 40,6 odsto u odnosu na prosečne nivoe iz 2020. godine. Koliko li će tek taj skok ostaviti gladnih i pothranjenih ljudi?

Osim ako se nivoi ličnih primanja ne povećaju za sličan obim, kriza ishrane će se verovatno pogoršati, posebno u zemljama sa niskim prosečnim prihodima koje doživljavaju ogroman rast cena hrane.

(Ne)pristupačnost hrane se prema Ujedinjenim nacijama meri upoređivanjem cene zdrave ishrane sa nivoom prosečnih ličnih prihoda u nekoj zemlji. Ako trošak na hranu prelazi 52 odsto prihoda prosečnog domaćinstva, zdrava (i energetski dovoljna) ishrana se tada smatra nepriuštivom.

U Srbiji je, recimo, poslednjih dana u fokusu bila vrednost prosečne potrošačke korpe upoređena sa iznosom minimalne zarade koji su predstavnici sindikata, poslodavaca i vlade dogovorili na 40.020 dinara od početka naredne godine. Međutim, po smernicama UN trebalo bi uporediti ukupan trošak samo na prehrambene artikle iz prosečne potrošačke korpe i staviti ih u odnos sa prosečnim primanjima jednog domaćinstva.

Prema definiciji Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, prosečna korpa se odnosi na potrošnju proizvoda i usluga lične potrošnje prosečnog domaćinstva u Srbiji, zbog čega se često naziva i prosečnom potrošačkom korpom za tročlanu porodicu, u skladu sa domaćom demografskom slikom.

Najnoviji statistički podaci u našoj zemlji objavljeni su za jul ove godine i pokazuju da je prosečna potrošačka korpa iznosila 86.839,68 dinara i da je bila veća u odnosu na iznos iz juna za 1.070 dinara, ili za 1,2 odsto, dok je u odnosu na jul 2021. godine prosečna potrošačka korpa veća za 13,2 odsto. Od te sume 39,08 odsto prosečno domaćinstvo u Srbiji odvaja za hranu i bezalkoholna pića.

Dakle, oko 35.000 dinara prosečno domaćinstvo u našoj zemlji odvaja na hranu za mesec dana, prema poslednjim zvaničnim podacima.

U isto vreme, prosečna plata iznosila je 73.114 dinara neto (u julu), tako da samo sa jednom prosečnom zaradom tročlano domaćinstvo u Srbiji zadovoljava smernice UN za zdravu ishranu, to jest pomenutih 52 odsto troškova. Ako se uzme u obzir da dva člana domačinstva privređuju, onda je taj odnos u našoj zemlji još povoljniji.

Kako god da se posmatra, Srbija ne spade u ugrožene zemlje, uz sva moguća poskupljenja kojima smo okruženi. Delimičan razlog za relativno dobru poziciju po tom pitanju je i činjenica da ipak proizvodimo dovoljno sopstvene hrane.  

Prema saopštenju UN FAO, trenutno u čak 52 zemlje na svetu više od polovine stanovništva ne može sebi da priušti zdravu ishranu. Većina njih je u Africi, dok se ostale nalaze širom Azije, Okeanije, te Srednje i Južne Amerike.

Nasuprot tome, u četiri zemlje — Azerbejdžanu, Islandu, Švajcarskoj i UAE — svih 100 odsto stanovnika može sebi da priušti zdravu ishranu. Slična je slika i za većinu evropskih i razvijenih zemalja sa visokim dohotkom, gde više od 95 odsto stanovništva može sebi da priušti zdravu ishranu.

Kada se ovi procenti prevedu u apsolutne brojke, Azija ima najveći broj ljudi koji ne mogu da priušte zdravu ishranu – čak 1,89 milijardi, od čega je 973 miliona ljudi samo u Indiji. Dodatnih milijardu pothranjenih i izgladnelih ljudi živi u Africi, te još 151 milion ljudi u Okeaniji i Amerikama.

Dok je glad globalna briga, ipak je posebno akutna u afričkim zemljama, koje zauzimaju prvih 20 mesta na tabeli najugroženijih država. Najgore stanje je u Burundiju (97,2 odsto gladnog i pothranjenog stanovništva), Madagaskaru (97 odsto), Liberiji (96,8 odsto), Malaviju (96,6 odsto) i Nigeriji (95,8 odsto).