Video nadzor na divljim deponijama – rešenje problema ili samo jedan korak?

Ministarstvo zaštite životne sredine raspisalo je tender za nabavku i postavljanje opreme za video nadzor na lokacijama divljih deponija. Rok za podnošenje ponuda je 21. februar, a kriterijum za dodelu ugovora biće cena.

Procenjena vrednost javne nabavke je 16,6 miliona dinara, odnosno više od 130.000 evra. Posao obuhvata projektovanje, nabavku i isporuku opreme i materijala, montažu i izgradnju i puštanje u rad sistema kojim će se pratiti ko, koliko i koju vrstu otpada odlaže suprotno Zakonu o komunalnim delatnostima i Zakonu o zaštiti životne sredine, nakon čega će biti adekvatno kažnjen.

“Ponuđač je dužan da isporuči alate, softver, kablove za povezivanje, precizne instrumente i opremu potrebne za transport, rukovanje, montažu, ispitivanje i održavanje sistema”, piše u specifikaciji javne nabavke ovog ministarstva.

A da li je postavljanje kamera zaista dobra odluka koja će doprineti smanjenju kako broja divljih deponija, tako i njihovog obima?

Ekspertkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov kaže u razgovoru za Biznis.rs da vrednost ovog tendera ne bi bila ni iz daleka dovoljna, na primer, za izgradnju postrojenja za tretiranje otpada, čak ni onog koje bi bilo dovoljno za opštinu površine Crne Trave, jer je ona tek nešto veća od vrednosti jednog kamiona za prevoz otpada.

Upravo zbog toga naša sagovornica ocenjuje da se ne može reći da je kupovina video nadzora nepotrebna, već da ona predstavlja samo jedan od načina da se stane na put divljim deponijama.

“Bez video nadzora ne može da se reši problem divljih deponija, budući da se one čiste više puta, a to sve proizvodi neki trošak”, ističe Cvejanov. 

Prema njenim rečima, glavni uzrok zbog kojeg nastaju nelegalne deponije jeste to što fizička i pravna lica izbegavaju da plate uslugu odnošenja otpada, bilo da se radi o komunalnom ili onom od rušenja ili, na primer, o otpadu iz domaćinstva. Takođe, ona dodaje da se tu baca velika količina po jednom vozilu, a ne po principu – jedna kesa na 100 ljudi. 

Upravo bi ovakvu sliku mogle da promene kamere koje bi pomogle da se utvrdi odgovornost onih koji odlažu otpad, kao i da se oni sankcionišu, na taj način što bi se najpre utvrdio broj registarskih tablica vozila, vrsta, kao i količina odloženog otpada, a u finišu i kazna shodno Zakonu o komunalnim delatnostima. 

Kazne za fizička lica kreću se od 50 do 150.000 dinara, za pravna lica od 100.000 do milion dinara, dok se novčanim iznosom od 1,5 miliona do tri miliona dinara kažnjava pravno lice pružalac komunalne usluge. 

Kada se radi o pravnim licima, ona mogu biti kažnjena na osnovu više zakona. Ipak, naša sagovornica ističe da je glavni problem što se gotovo niko od prekršilaca ne kažnjava jer se – ne identifikuju.

Dakle, nije bilo nijednog slučaja da je otkrivena firma ili pojedinac koji bacaju đubre, a jedina mogućnost za to do sada je bila da se oni zateknu na licu mesta, što je bilo fizički nemoguće jer se deponije ne obezbeđuju, te su nadzorne kamere jedino rešenje za ovaj problem. 

“Svrha ove nabavke jeste da se pokriju te lokacije koje se redovno čiste, a posle se ponovo pune”, naglašava Cvejanov, ocenjujući da bi postavljanje kamera imalo željeni efekat, budući da bi ih pratilo i obaveštenje da se određena deponija nadzire, zbog čega bi prekršioci odustali u strahu od kazne.

Ipak, iako ovo jeste deo rešenja, ona ističe da nije dovoljno, i da mnogo više treba da se radi ne samo na podizanju svesti, nego i na podsećanju na kazne, budući da građani u jako malom broju znaju da one postoje.