Šta nas čeka u 2022. godini, kriza ili oporavak?

Slavni ekonomista Nurijel Rubini (Nouriel Roubini) još 2018. godine izneo je svoju tezu o četiri moguća scenarija posle velikih kriza, koja su ovih dana aktuelnija nego ikad. Profesor na njujorškoj Stern School of Business, u mas-medijima širom sveta prepoznat kao Dr Propast (Dr. Doom) jer je, između ostalog, tačno predvideo pucanje hipotekarnog balona u Sjedinjenim Američkim Državama koje je 2008. godine dovelo do Svetske finansijske krize, Rubini razmatra mogućnosti od optimističnog scenarija „zlatokose“ (Goldilocks), preko sve češće pominjane stagflacije, sve do prihvatanja opšteg globalnog usporavanja kao „nove normalnosti“.

Oporavak iz prve polovine 2021. godine nedavno je ustupio mesto naglo usporenom rastu i skoku inflacije znatno iznad cilja centralnih banaka od željenog koridora od oko dva odsto, usled efekata delta soja korona virusa, uskih grla u snabdevanju robe, domino efekata na tržištu rada, ali i sve izvesnije energetske krize u Evropi i kontinentalnoj Aziji, uključujući tu i ogromnu, i veoma uticajnu, kinesku ekonomiju.

Ukratko, Rubini je klasifikovao četiri moguća scenarija prema odnosu inflacije i ekonomskog rasta kao dva najvažnija parametra. Prva opcija je najoptimističnija, takozvani „zlatokosa“ scenario, koji podrazumeva snažan rast uz umerenu inflaciju u ciljanim vrednostima. Ovome se, naravno, podjednako nadaju političari i stanovništvo, a analitičari sa Wall Streeta su do pre nekoliko meseci listom tvrdili da nas upravo to i čeka od naredne godine, ponukani više nego dobrim znacima oporavka od vrhunca pandemijske krize. Međutim, onda su se u kratkom roku objedinili zloslutni faktori koji su preko noći preokrenuli prognostičare u maltene donosioce apokaliptičnih znamenja.

Stagflacija je, stoga, postala veoma često korišćen pojam, kao kombinacija visoke inflacije i usporenog rasta. Trend koji je, moglo bi se reći, stidljivo već započeo, mada je još uvek pitanje i da li će se održati.

Kao i u slučaju stagflacije, treći scenario – jak ekonomski rast, ali uz istovremenu visoku inflaciju – budi znatiželju zbog eventualnih reakcija centralnih banaka ukoliko se ostvari. Da li će one dopustiti ili obuzdavati inflaciju po svaku cenu?

Na četvrtom mestu je pomenuto opšte globalno usporavanje ekonomskog rasta, uz umerene stope inflacije. Opcija koja u ovom trenutku za mnoge deluje primamljivo s obzirom na crne oblake na horizontu, osim eventualno za najveće berzanske ulagače.

Šta će se zaista dešavati u 2022. godini niko ne može sa sigurnošću da tvrdi, ali naš sagovornik, profesor Beogradske bankarske akademije Zoran Grubišić, pokušao je da pruži kratak osvrt, u skladu sa aktuelnim svetskim trendovima.

„Mislim da je u ovom trenutku od ponuđenih mogućnosti najrealnije suziti izbor na dva scenarija, odnosno njihovu kombinaciju, na nešto između stagflacije i prilagođavanja na nižu liniju privrednog rasta. Ima dosta troškovnih razloga za guranje inflacije, ali ne koja ide preko agregatne tražnje, već one koja gura cene nagore, uz ekonomsku stagnaciju“, kaže Grubišić, i dodaje da je ipak nezahvalno prognozirati, jer kao što vidimo, važni činioci mogu da se preokrenu u trenutku. Na primer, ukoliko bi se dogodila izuzetno oštra zima i u evroazijskom prostoru, uz postojeću tražnju za energentima.

„Po ovim scenarijima, čak i zemlje u razvoju, uključujući one koje su ostvarivale veoma dinamične stope rasta do sada, morale bi da se prilagode na umereni rast od 1-2 odsto, i da ga prihvate kao dobar. Jedino što sam skloniji da verujem da će viša inflacija ostati nešto duže na snazi, dakle da će se u početku ispoljavati efekat stagflacije“, zaključuje Grubišić, uz podsećanje da se ovaj termin prvi put pojavio početkom sedamdesetih godina, usled naftne krize koja je dovela do visokih cena energenata, a posledično do inflacije i bogaćenja zemalja članica OPEC-a.