Štetu zbog lošeg upravljanja javnim preduzećima i dalje plaćaju građani

Nešto više od pet procenata ukupnog javnog duga Republike Srbije, odnosno oko tri odsto njenog bruto domaćeg proizvoda, čine garancije za kredite javnim preduzećima koje je izdala država.

„Garancije izdate od strane države svakako utiču na visinu javnog duga, ali i na visinu deficita, ukoliko otplatu po kreditu, umesto prvobitnog dužnika, mora da preuzme država“, napominju u Ministarstvu finansija.

Ipak, kažu i da su organičenja postavljena na izdavanje novih garancija dala rezultate, te se učešće indirektnih obaveza po osnovu garancija, smanjuje.

„Krajem 2020. godine, izdate garancije za kredite javnim preduzećima iznosile su 5,3 odsto u ukupnom dugu. Krajem marta ove godine čine oko pet odsto. Najveće učešće ovih obveza u javnom dugu, nešto iznad 14 odsto, zabeleženo je između 2009. i 2013. godine“, ističu u Ministarstvu finansija.

Prema dostupnim podacima, stanje duga po osnovu izdatih garancija iznosilo je krajem prošle godine 1,423 milijardu evra, odnosno 3,1 odsto bruto domaćeg proizvoda.

„Stanje duga po ovom osnovu smanjeno je za blizu 65 miliona evra u odnosu na kraj 2019. godine. Do kraja marta tekuće godine, dug po garancijama manji je za 23 miliona evra, odnosno iznosi 1,4 milijardu evra.

Prema planu otplate po osnovu garancije, a koji obuhvata i glavnice i kamate, u rebalansu budžeta za ovu godinu izdvojeno je 18 milijardi dinara, od čega je 11,7 milijardi dinara namenjeno za otplatu glavnice po garancijama.

„Indirektni dug, te uključivanje dela otplata po osnovu garancija u budžetske rashode, kao i povećanje deficita po tom osnovu, povećali su svest o rastućim fiskalnim rizicima koji proizilaze po osnovu izdatih garancija. Zato su preduzete aktivnosti koje ograničavaju izdavanje novih garancija. Izmenama zakona o javnom dugu, zabranjeno je izdavanje novih garancija za kredite za potrebe likvidnosti. Takođe, izmenama Zakona o fondu za razvoj onemogućeno je dalje davanje kontragarancija garancije izdate od strane Fonda“, ističu u Ministarstvu finansija i dodaju da je svakako ključni korak u smanjenju i otklanjanju fiskalnih rizika po ovom osnovu, u reformi državnih i javnih preduzeća, korisnika garancija, kako bi bili sposobni da otplaćuju svoje kredite.

Veći deo ovih firmi, koji su i najveći korisnici garancija, nalaze se u procesu restruktuiranja, odnosno sprovođenja planova restruktuiranja urađenih u saradnji sa međunarodnim finansijskim institucijama.

„Rebalansom budžeta za ovu godinu, planirano je izdavanje novih garancija najviše do 134 milijarde dinara, i to za kredite namenjene realizaciji infrastrukturnih projekata“, napominju u Ministarstvu.

U Fiskalnom savetu, podsećaju, pak da su budžetski izdaci za subvencije, uključujući tu budžetske pozajmice i otplatu garantovanog duga, od 2005. do 2020. godini u Srbiji iznosilo u proseku 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, a što je čak tri puta veće nego u zemljama CIE.

„Glavni razlog za velike izdatke po ovom osnovu je što je u Srbiji loše poslovanje javnih i državnih preduzeća – iz godine u godinu javlja se neko neuspešno preduzeće kome je potrebna pomoć države. Zbog toga je važno da država definiše rokove i planirane reformske korake najvažnijih javnih i državnih preduzeća“, zaključuju u Fiskalnom savetu.

Stav Fiskalnog saveta podržava i sagovornik portala Biznis.rs, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Ljubodrag Savić. Priznaje, međutim, da nije prevelik optimista da će konačno do sređivanja stanja u javnim preduzećima i doći.

„Taj proces deklarativno traje već dve decenije. Ako, recimo, uzmemo primer Elektroprivrede Srbije, kao najvećeg javnog preduzeća, videćemo da raniji pokušaji restruktuiranja ove firme nisu uspeli u potpunosti. Kao rezultat imamo to da je, naprimer, radniku češkog ČEZ koji je isto u državnom vlasništvu, potrebno dva puta manje rada za proizvodnju jednog kilovat sata nego radniku Elektroprivrede Srbije“, ističe prof. Savić.

On dodaje da je i u drugim državama prisutan jedan broj državnih preduzeća, Njima je, ipak, dodaje, „država vlasnik, ali ne i upravljač firme“.

„Najveći problem državnih firmi je poprilična zapuštenost upravljanja. U najvećem broju njih, rukovodioci su ljudi koji nemaju motiv koji bi imali da rukovode privatnom kompanijom. Naravno, problem je i to što su te firme i dalje poligon za partijske kadrove i što, u tom smislu, nema istinskog interesa za promenom“, zaključuje prof. Savić.