Da li je moguć povratak proizvodnje u SAD?

Jedan od ciljeva merkantilističke politike Donalda Trampa jeste da se smanji trgovinski deficit i drugim zemljama proda što više američke robe. Drugi cilj mu je da pritiscima i tarifama vrati industriju i proizvodnju robe u SAD.

Agilni kineski autori već su napravili seriju „mimova“, uključujući i video uz pomoć veštačke inteligencije, na kojima se vide namučeni i gojazni Amerikanci iz radničke klase koji sastavljaju mobilne telefone ili šiju odeću na način kako se to već decenijama radi u Aziji, pokazujući da takav život neće biti baš „američki san“.

Dakle, među glavnim ciljevima američkog predsednika i njegove administracije u udaru na trgovinske partnere visokim tarifama jeste vraćanje proizvodnih kapaciteta u SAD, čak i ako to dolazi po cenu kratkoročnih tržišnih i ekonomskih prinuda. Verovatno će se trgovina sa Kinom gotovo potpuno prekinuti, iako će neke kineske firme preseliti proizvodnju, ukoliko blisko sarađuju sa američkim krajnjim kupcima i proizvođačima.

Ali u Kambodži, azijskoj zemlji koju su pogodile najviše carinske stope od svih u novom Trampovom planu, taj cilj je malo verovatan, navodi CNBS – fabrike se neće vratiti u Ameriku. Naime, dok će carinska stopa od 49 odsto koju Trampova administracija postavlja na kambodžansku robu dovesti do egzistencijalne krize za njihove fabrike i radnike koji su već na niskom kraju globalne distribucije dohotka, prenošenje proizvodnje u SAD se neće desiti.

„Apsolutno se neće vratiti u Sjedinjene Američke Države“, rekao je Kejsi Barnet (Casey Barnett), predsednik Američke privredne komore u Kambodži, trgovinskog udruženja koje predstavlja američke kompanije koje proizvode u ovoj zemlji. „Ne mogu da zamislim da Amerikanci žele da sednu i šiju trenerke satima i satima“.

Među američkim trgovcima koji uvoze iz kambodžanskih fabrika su i brendovi kao što su Under Armour, Lululemon, Black & Decker, Hugo Boss, Eddie Bauer, Dollar General i Bass Pro Shops, prema podacima uprave carina SAD i Kambodže.

Da li je re-shoring uopšte moguć?

Jeste, moguć je, ali tu se pojavljuje mešavina ekonomskih, političkih, logističkih i strateških izazova i mogućnosti. Neke od prednosti povratka proizvodnje su: tehnološki napredak SAD koji je izraženiji nego bilo gde drugde. Naime, automatizacija i robotika smanjuju prednost troškova rada u proizvodnji u inostranstvu, a ovo čini domaću industriju održivijom.

Nacionalna bezbednost i otpornost lanca snabdevanja je time takođe ojačana, što se videlo na primerima pandemije Covid-19 i geopolitičkih tenzija, koji su pokazali rizike preteranog oslanjanja na globalne lance snabdevanja. Tramp bi to da promeni.

Jedna od glavnih stvari koje želi je obnova kritičnih industrija (kao što su poluprovodnici, farmaceutski proizvodi i odbrambena tehnologija), a ovaj cilj ima snažnu dvostranačku podršku. Tramp i drugi su se okupili oko „Made in America“ kao patriotskog i strateškog imperativa. Podsticaji kao što su poreske olakšice, uvozne carine i federalne subvencije mogli bi da utiču da se neki deo proizvodnje vrati u SAD ili da firme investiraju u svoje pogone u Americi.

Tu su i rastući troškovi rada u inostranstvu: plate u Kini i drugim tradicionalnim niskobudžetnim zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike rastu. Ovo sužava dobit koju su firme imale ranije. Takođe, sve veći broj američkih potrošača preferira domaću robu, čak i po nešto većoj ceni, posebno u ključnim sektorima (hrana, lična nega…).

Koje su prepreke?

Prepreka ima puno. Troškovi proizvodnje su veći, a i nedostaje radne snage. Čak i uz automatizaciju, proizvodnja u SAD je generalno skuplja. Takođe, postoji nedostatak kvalifikovanih radnika u ključnim zanatima. Izgradnja novih fabrika zahteva vreme, ulaganja i upravljanje složenim zonskim, ekološkim i zakonima o radu – to je infrastrukturni projekat, a ne akcija koja se preduzima olako.

Mnoge američke kompanije su isto tako duboko utkane u globalne lance snabdevanja. Restrukturiranje ove mreže će biti dugotrajno i skupo. Možda i najvažnije je to da je, kao u filmu „Volstrit” – „pohlepa dobra”. To je mantra kojom se vode američke korporacije – a to je ono što i jeste trampizam u suštini – firme su vođene profitom. Tramp bi da profit bude „patriotski”, ali to je teško spojivo u današnjem svetu, jer osim ako ne postoje značajni vladini podsticaji ili kazne mnoge kompanije će dati prioritet vrednostima za akcionare u odnosu na nacionalizam. Tramp je republikanac koji veruje u slobodno tržište i malo je verovatno da će se usuditi na velike podsticaje.

Poslednje, ali ne i najmanje važno je – ekonomija obima. Neke industrije, poput elektronike, toliko su koncentrisane u Aziji da je repliciranje ekosistema u SAD izuzetno teško. Recimo, možemo posmatrati dominaciju Tajvana u poluprovodnicima. Da li je moguće sve to transferisati u SAD? Teško.

Šta će se desiti?

Korporacije su već krenule da traže druge zemlje za premeštanje svojih kapaciteta za proizvodnju, da ublaže tarife i njihove posledice, ali SAD nisu među opcijama. Neke kompanije žele da presele svoje lance snabdevanja u Egipat, podsaharsku Afriku, Indiju i Indoneziju. Ali, izgleda da se slika iz AI-mimova iz Kine neće desiti. Radno intenzivna proizvodnja, kao što je tekstil, nikada neće doći u Ameriku.

No, nešto hoće.  Odličan primer je Intelova fabrika poluprovodnika vredna više od 20 milijardi dolara u Arizoni – veliki korak ka smanjenju oslanjanja na azijske proizvođače čipova. Tesline gigafabrike su visoko automatizovane i locirane u SAD, pokazujući kako napredna tehnologija čini domaću proizvodnju održivom. Automobilska industrija će sigurno prebaciti deo proizvodnje iz Kanade i Meksika u SAD i zaposliti lokalne radnike.

Na kraju, odgovor na pitanje – da li je “re-shoring” moguć? Da, ali selektivno. Već je u toku u sektorima kao što su poluprovodnici, EV baterije, odbrana i napredna proizvodnja. Za druge industrije to je više spor i delimičan obrt nego potpuni povratak. Dugoročni trend u velikoj meri zavisi od doslednosti politike, inovacija i razvoja radne snage. Ukratko: re-shoring nije samo moguć – već se dešava – ali neće se desiti u svim privrednim granama, i zasigurno se neće desiti odjednom, preko noći.

Ali, moguće da će i Tramp i Amerikanci biti time zadovoljni. Maloprodajnim cenama uvozne robe, naročito oni na nižoj socijalnoj lestvici i cenovno osetljivi, sigurno neće. Sada je samo pitanje da li će se Amerikanci okrenuti protiv Trampa dovoljno rano da mu ometu planove ili će imati strpljenja za njegovu viziju – da se Amerika ponovo napravi velikom. Proizvodno velikom. Jer uslužno je već velika, ali to Trampu malo znači.