Kakva je budućnost turske privrede posle novog šoka?

Mnoge stvari u životu su „igra nulte sume“, pa tako i ekonomija i politika mnogo puta prate ovaj trend. Naime, često se dešava da vojna prenapregnutost dovede do slabljenja unutrašnjeg bogatstva i standarda građana (setimo se SSSR-a ili pogledajmo infrastrukturu u SAD ili Rusiji danas – zemljama koje puno ulažu u vojsku, i infrastrukturu u “poraženim“ zemljama 1945. kao što su Italija, Nemačka ili Japan).

Takođe, često želja za preteranom kontrolom na svakom polju dovede do bega kapitala, nesigurnosti investitora i pada valute. Turska je uspela da oba ova faktora koji izazivaju krize – objedini.

Naime, već duže vreme ekonomija Turske doživljava „klizanje nadole“. Postoji i generički izraz za to u literaturi. Turska ekonomska kriza je u svojoj biti finansijska i ekonomska kriza koju karakterišu pad vrednosti turske lire, visoka inflacija, rastući troškovi pozajmljivanja i shodno tome rastu nenaplativih kredita.

Krizu su izazvali preveliki deficit tekućeg računa turske privrede i veliki iznosi privatnog duga u stranoj valuti, u kombinaciji sa sve većim autoritarizmom predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i njegovim neobičnim idejama o politici kamatnih stopa. Naravno, u pitanju je i uplitanje u ekonomiju ljudi kojima tu nije mesto.

Erdogan je pokušao da vodi sasvim samosvojnu spoljnu politiku, često se trveći sa obližnjim državama, a jedna od posledica su trvenja sa SAD koja su izazvala ozbiljne posledice. Naime, posle pritvaranja američkog pastora Endrua Bransona, koji je bio optužen za špijunažu nakon neuspelog pokušaja državnog udara u Turskoj 2016. godine, Trampova administracija je izvršila pritisak na Tursku uvođenjem daljih sankcija. Ekonomske sankcije su zbog toga udvostručile carine Turskoj, a kao rezultat toga turski čelik je povučen sa američkog tržišta, koje je ranije činilo 13 odsto ukupnog turskog izvoza čelika.

Turska se takođe prenapregnula i u vojnom smislu, intervenišući u okolnim zemljama, ali je njihov cilj ovde etabliranje zemlje kao glavnog partnera država u kojima su na čelu proturske vlade. Ovo je uspevalo u delu Sirije (sada će možda i u celoj), i u delu Libije koji vodi Vlada nacionalnog jedinstva u Tripoliju. Ali, cena je velika. Nju je Erdogan pokušao platiti otvorenošću za ruski biznis koji je našao svoje utočište u Turskoj donevši veliku infuziju kapitala.

Tu su i neobjašnjivi potezi uplitanja u bankarsku politiku koji, opet, dovode do katastrofalnih posledica. Erdogan je 2018. godine obećao da će se, ako pobedi, mnogo više uključiti u ekonomsku politiku centralne banke – iako nije bankar – i to se i desilo!

Guverner Centralne banke Turske Nadži Agbal je smenjen u martu 2021. godine jer se protivio smanjenju kamatnih stopa. Na mesto ovog iskusnog bivšeg ministra finansija došao je Šahap Kavčioglu, koji je kamatne stope smanjio sa 19 na 14 odsto, što je dovelo do napregnutosti tržišta.

No, od 2023. godine je tek nastupilo mešanje države. Tada je Erdogan počeo da sledi ortodoksne bankarske metode pod vođstvom Mehmeta Šimšeka i Hafize Gaje Erkan. Kamatna stopa je iznosila 50 procenata od marta 2024. po savetu Fatiha Karahana, guvernera centralne banke koji je nasledio Erkanovu. To je doprinelo padu inflacije, pošto je od novembra 2024. godine inflacija iznosila 47,09 odsto, što je pad u odnosu na istorijski maksimum od 83 procenta.

Sada su tržišta doživela novi udar – nakon kućnog pritvora za glavnog rivala na predsedničkim izborima Ekrema Imamoglua, gradonačelnika Istanbula koji se nametnuo kao jedan od ozbiljnih kandidata za pobedu, turska lira je potonula, rasprodaja akcija je izazvala zaustavljanje trgovanja na berzi, a prinosi državnih obveznica porasli su na najviše nivoe ove godine.

Lira je pala za više od 10 odsto na nove rekordno niske vrednosti na vesti o hapšenju rano u sredu, pre nego što je smanjila gubitke na oko šest odsto u podne u Istanbulu. Referentni indeks Borsa Istanbul 100 takođe je pao za šest procenata, a bankarski podindeks je pao za više od devet odsto. Pad je bio najgori u svetu među odgovarajućim klasama imovine, navodi Yahoo Finance.

Ne samo da je Imamoglu uhapšen, već mu je Istanbulski univerzitet, u potezu bez presedana, oduzeo fakultetsku diplomu bez koje niko u Turskoj ne može da se kandiduje za predsednika.

Lokalni investitori drže oko 62,5 odsto turskih akcija, a Turska se dodatno suočava sa hronično malom štednjom u bankama, što smanjuje raspoloživi kapital. Politički razvoj događaja predstavlja šok za globalne investitore, koji su se u poslednje vreme uglavnom pozitivno izražavali o Turskoj, hvaleći njene „pismene mere u ekonomiji” i izolaciju od trgovinskih tenzija sa SAD, kojima su druge zemlje izložene.

Inflacija u februaru je bila manja od očekivane, a smanjenje kamatnih stopa i nade u bliže veze sa Evropskom unijom učinile su da su turske akcije odlično stajale do hapšenja Imamoglua i još 100 osoba iz sveta biznisa i politike. Društvene mreže su ukinute, a ekonomija se trese. Kao i politika, jer – sve je spojeno.