Kineska ulaganja u infrastrukturu Jugoistočne Azije učiniće ovaj region superiornim

Kineski kapital i građevinske firme rešavaju hronični problem nedostatka kvalitetne infrastrukture u Jugoistočnoj Aziji i finansijskim injekcijama koje se mere desetinama milijardi dolara podižu je iz siromaštva, piše RTS.

Primera radi, prošlog meseca su u Kambodži, jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta, održane Igre Jugoistočne Azije. Nacionalni stadion podignut je kineskim novcem, kao i prvi auto-put u istoriji te države.

Eksperti Azijske razvojne banke (ADB), pre nekoliko godina su procenili da će u tom regionu tražnja za infrastrukturnim objektima u periodu od 2016. do 2030. iznositi preko tri hiljade milijardi dolara.

Cilj Kine je da infrastrukturnim ulaganjima poveže čitav region Jugoistočne Azije u jednu saobraćajnu i ekonomsku celinu. 

U sklopu megainicijative „Pojas i put“, kineska preduzeća rade na premrežavanju Indokineskog poluostrva brzom železnicom, odnosno, na realizaciji projekta poznatog kao „Panazijska železnica“. Ona će se sastojati iz tri kraka i trebalo bi da bude dužine preko 6.600 kilometara. Procenjuje se da će koštati oko 15 milijardi dolara. 

Najveći primalac kineskih investicija u regionu je Malezija, gde su ugovorena ulaganja u iznosu od 27 milijardi dolara u saobraćajnice, naftovode, turističke i industrijske objekte.

Kina je poslednjih godina puno ulagala i u rudnike i preradu sirovina, kobalta i nikla u Indoneziji, koji su joj neophodni za normalno funkcionisanje privrede. Industrijski park Morovali na ostrvu Sulavesi je srce indonežanske industrije nikla. 

Vlasti u Džakarti puno očekuju od Kine i kada je u pitanju izgradnja nove prestonice Nusuntare u džungli ostrva Borneo, investicija bi trebalo da košta oko 34 milijarde dolara.

U siromašnom Mjanmaru, Kina je uložila ogromne svote novca u projekt „Kinesko-mjanmarski ekonomski koridor“, koji je obuhvatio izgradnju pomorske luke Ćaupju i specijalne ekonomske zone, hidro i gasnih centrala, naftovoda i saobraćajnica. Vrednost se procenjuje na 7,3 milijarde, a industrijska zona koja se na nju nastavlja koštaće 2,7 milijardi dolara. 

U Laosu, pored železnice, Kina je mnogo uložila u izgradnju više hidrocentrala u bazenu reke Mekong, budući da vlada u Vijentijanu, zbog velikih količina padavina, priliku za zaradu vidi u izvozu električne energije mnogoljudnim susedima Vijetnamu i Tajlandu.

Interesantno je primetiti da je Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN), kao blok, u 2020. godini svrgla Evropsku uniju s trona najvećeg kineskog spoljnotrgovinskog partnera, i da sada oko 15 procenata ukupne spoljne razmene Kine otpada na članice te političko-ekonomske grupacije.

Ekonomisti u Jugoistočnoj Aziji se slažu u oceni da je taj region u naredne dve godine epidemije još više dobio na važnosti za Kinu zbog prekida saobraćajnih veza sa Zapadom i sve većeg političkog trvenja sa SAD-om. 

Kineske kompanije poslednjih godina, da bi izbegle novouvedene američke carine i smanjile troškove za radnu snagu, prebacuju postrojenja iz Kine u Tajland i Vijetnam.  

Zemlje Jugoistočne Azije za Peking imaju strateški ekonomski i bezbednosni značaj, pre svega zbog činjenice da se mnoge od njih graniče sa Kinom i zbog toga što se protežu na potezu od Tihog do Indijskog okeana, duž pomorske rute kojom u Kinu pristižu energenti sa Bliskog istoka i sirovine iz Afrike, odnosno, putuje kineska roba za Crni i Stari kontinent. 

Mediji u Jugoistočnoj Aziji poslednjih godna prenose ocene lokalnih političara koji kažu da Peking pruža mnogo novca i sprovodi ono što je obećao bez političkih uslovljavanja i insistiranja da njihov novac bude uložen isključivo u projekte koji odgovaraju potrebama kineske ekonomije.   

Neke od zemalja ASEAN-a, kao što su Kambodža, Laos i Bruneji, međutim, imaju i veliki spoljni dug prema Kini, koji pojedini stručnjaci procenjuju na preko deset posto BDP-a.