Treba menjati formulu za obračun penzija

Sadašnji nivo javnog duga od oko 60 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbija ne bi smela da pređe, jer bi kamate na otplatu duga postale suviše velike, a međunarodni rejting zemlje ugrožen, kaže u razgovoru za portal Biznis.rs prof. dr Jurij Bajec.

Dr Bajec, koji je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i specijalni savetnik u Ekonomskom institutu, naglašava da je u prethodnom periodu bilo logično što se i Srbija, kao i druge države, pojačano zaduživala.

„U vanrednim okolnostima, kao što je sada slučaj, mnoge zemlje su značajno povećale javni dug, kako bi iz budžeta pomogle privredi i stanovništvu da lakše prebrode veliku krizu izazvanu pandemijom. To je uradila i Srbija i time doprinela manjem padu ekonomske aktivnosti u 2020. godini, uz očekivanje značajnog porasta BDP u 2021. godini“, podseća prof. Bajec i dodaje da je ipak došlo vreme da se razmišlja i o granici zaduživanja.

Na pitanje da li su nam trenutno važnije kapitalne državne investicije ili nivo javnog duga, prof. Bajec ističe da je zaduživanje zemlje, u cilju izgradnje i modernizacije saobraćajne, energetske i druge infrastrukture apsolutno prihvatljivo.

„Efekat je dvostruko pozitivan na porast bruto domaćeg proizvoda. Prvo, u procesu same izgradnje infrastrukturnih objekata, a zatim, indirektno, kroz rast proizvodnih i uslužnih aktivnosti, veću zainteresovanost za priliv inostranog kapitala i aktiviranje domaćih investicija. Glavni problem su niska efikasnost ulaganja, često nejasne procedure u vezi izbora izvođača radova, slab nadzor, visoke i često nedovoljno obrazložene cene radova i uvoza opreme“, navodi prof. Bajec.

S druge strane, uplatu 60 evra svim punoletnim građanima, prof. Bajec naziva „veoma skupom merom, za koju se država dodatno zadužila i proglasila je socijalnom i ekonomskom merom“.

„Kao socijalna mera manje bi koštala i bila bi socijalno efikasnija, da su te pare usmerene samo na socijalno ugrožene. Treba, ipak, imati u vidu da veći deo stanovništva živi sa niskim i nedovoljnim prihodima – 50 odsto zaposlenih prima platu manju od 48.000 hiljada, preko milion i trista hiljada penzionera ima penziju manju od 40.000 dinara, preko 200.000 starijih od 65 godina nema nikakve prihode, preko pola miliona ljudi je nezaposleno… Kao čisto ekonomska mera, to svakako i nije, jer je povratni efekat potrošnje tih 30 plus 30 evra na povećanje proizvodnje i na dodatni prihod budžeta od poreza na dodatu vrednost, mali. Kao politička mera, imaće svakako efekta, jer direktno utiče na političko raspoloženje širokog kruga birača“, zaključuje prof. Jurij Bajec.

S druge strane, on podržava ideje da se postojeća formula za usklađivanje penzija unapredi.

„Važeća ‘švajcarska formula’ usklađivanja penzija sa rastom plata 50 odsto i rastom cena 50 odsto je prihvatljivo, ali ne i dovoljno dobro rešenje. Dolazi, naime, do primetnog zaostajanja penzija za rastom plata, odnosno, do smanjivanja učešća penzija u ukupnom bruto domaćem proizvodu, čime se ugrožava nivo penzija kao ekonomske i socijalne kategorije. Zato je potrebno, pored švajcarske formule, uvesti dodatni zaštitni mehanizam kojim se predviđa da odnos prosečne penzije u odnosu na prosečnu platu bude uvek bar 50 odsto, odnosno da učešće penzija u BDP ne bude manje od 10-11 procenata. Inače, apsolutno podržavam i predlog da se za sve starije od 65 godina bez prihoda ili staža obezbedi tzv. socijalna penzija, koja bi se finansirala iz budžeta, a što kao praksa već postoji u većem broju zemalja“, podseća prof. Bajec.

Kada je u pitanju monetarna politika Srbije, prof. Bajec ističe kao dobru odluku Izvršnog odbora NBS da već neko vreme drži referentnu kamatnu stopu na nivou od jedan odsto.

„O njenom povećanju bi trebalo razmisliti ukoliko bi se domaći nivo cena u dužem periodu kretao oko gornje granice, od 4,5 odsto. Naravno, treba pratiti i prilagoditi se eventualnim promenama kamatne politike Evropske centralne banke, s obzirom na visoku ekonomsku i finansijsku povezanost naše privrede sa EMU i EU“, napominje prof. Bajec.

Profesor Bajec napominje da je uvek bilo jasno i da izvoznicima odgovara „slabiji“, a uvoznicima „jači“ dinar, jer u prvom slučaju stimuliše veći izvoz, a u drugom uvoz. Primedbe na nivo kursa dinara su se uvek, kako kaže, kretale u ta dva pravca, zavisno ko ih iznosi. Činjenicu da je kurs dinara do te mere stabilan, da je odnos domaće valute i evra identičan kao pre godinu dana vidi kao dobru vest.

„Sadašnja politika deviznog kursa pokriva oko 80 odsto uvoza. U tom smislu, nisam siguran da bi eventualno slabljenje dinara, bez drugih mera, značajnije i trajnije poboljšalo spoljnotrgovinski bilans zemlje. Za to su potrebne strukturne promene izvozne privrede, koje bi omogućile značajan porast produktivnosti, posebno u prerađivačkoj industriji. Time bi se poboljšala međunarodna konkurentnost srpske privrede, ostvario spoljnotrgovinski suficit, a Srbija bi postala manje zavisna od drugih izvora deviznog priliva, kao što su direktne strane investicije, doznake i slično“, objašnjava prof. Bajec.

Na pitanje kako, kao stručnjak koji je učestvovao u pripremi više paketa ekonomskih mera države, gleda na današnje poslovanje državnih firmi, prof. Bajec kaže da se u ovom segmentu Srbija razlikuje od drugih država.

„U mnogim zemljama veliki energetski, saobraćajni, komunikacijski i drugi sistemi su u javnoj svojini i efikasno funkcionišu i dobro posluju. Razlog je dobar menadžment, jasno definisani odnosi sa državom i ekonomski opravdane cene javnih proizvoda i usluga. U Srbiji svega toga nema. Forsiraju se partijski kadrovi, bez dovoljno menadžerskih znanja i iskustva, vodi se ekonomski neopravdana politika zapošljavanja iz socijalnih razloga, vodi se politika niskih cena, a odnosi države sa javnim preduzećima nisu postavljeni na jasnim principima i pravilima“, podseća prof. Bajec.

Ipak, na pitanje da li je, u tom slučaju, bolje državne firme privatizovati, prof. Bajec odgovara negativno.

„Nisam siguran da bi neka zbrzana i neselektivna privatizacija javnih preduzeća iz korena promenila postojeću situaciju. Pre postepene privatizacije, država treba da uvede red i disciplinu u rad javnih preduzeća, iskoreni korupciju, dovede profesionalni i dobro plaćen kadar na rukovodeće položaje, da socijalnim programom rešava problem viškova zaposlenih i izvrši neophodnu korekciju cena proizvoda i usluga javnog sektora“, zaključuje prof. Bajec.