TRGOVINA NAZIVIMA INTERNET DOMENA Važno je na vreme zaštititi svoj online identitet, poručuju za Biznis.rs iz RNIDS

Internet kakav znamo i svakodnevno koristimo funkcioniše zahvalјujući sistemu naziva domena (DNS). Globalnom adresnom strukturom interneta upravlјa ICANN, dok nacionalnom bazom naziva domena (.rs/[stl_cyr].срб[/stl_cyr]) upravlјa RNIDS. U savremenom, internetom umreženom svetu, upečatlјivi nazivi domena važni su za komunikaciju i poslovanje, pa se i nazivima domena trguje, a na aukcijama se nekad prodaju i skuplјe od poznatih umetničkih dela.

Širenje interneta u svaki kutak naše planete doneo je potrebu za adekvatnim online predstavljanjem državnih institucija, privatnih kompanija, pa i pojedinaca. Međutim, prosečni korisnici interneta najčešće nisu dovoljno upoznati sa samim principima registrovanja naziva internet domena, i njihove trgovine.

Ne postoje ograničenja u pogledu toga ko i koliko naziva domena može da registruje, bar kada je reč o nacionalnim domenima, objašnjavaju u Registru nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS).

“Nazive .rs/[stl_cyr].срб[/stl_cyr] domena mogu registrovati i naši i inostrani državljani, podjednako pojedinci i firme. Postoje doduše ograničenja za domene drugog nivoa, pa tako .co.rs mogu registrovati samo poslovni korisnici, .edu.rs obrazovne ustanove, .org.rs neprofitne organizacije, dok je in.rs namenjen fizičkim licima. Ista pravila važe i za [stl_cyr].срб[/stl_cyr] domenski prostor tj. pripadajuće domene drugog nivoa – [stl_cyr].пр.срб, .орг.срб., .обр.срб, .од.срб[/stl_cyr]”, kaže za Biznis.rs Dijana Milutinović, saradnica za marketing i komunikacije u RNIDS.

Na pitanje kako se formira cena u slučajevima preprodaje, odnosno prodaje trećim licima, naša sagovornica odgovara da je trgovanje nazivima domena praksa koja postoji, ali na koju registri internet domena najvišeg nivoa (TLDs), uključujući RNIDS, ne gledaju blagonaklono. Registri kao takvi ne mogu ovoj praksi stati na kraj, niti mogu kontrolisati ko i sa kojim motivom inicijalno registruje neki naziv domena.

“Cene već registrovanih naziva domena na tzv. sekundarnom tržištu zavise, naravno, od ponude i tražnje, a maksimalna cena se često određuje aukcijom. Postoje neki izuzetno atraktivni nazivi domena za koje su pojedinci ili kompanije spremni da daju veliki novac. Mi kao registar nemamo uvid u takve transakcije, niti ulazimo u to da li je domen ‘preprodat’ jer do nas može samo da stigne zahtev za promenu registranta, i ako su sve procedure ispoštovane, naziv domena se seli iz jedne ‘ruke’ u drugu”, objašnjava Milutinović.  

Prema njenim rečima, najskuplji naziv domena u 2019. godini prodat je za 30 miliona dolara, dok je najskuplji naziv domena ikada prodat za čak 90 miliona dolara.

Mnogi ekonomski oportunisti traže svoju “zlatnu šansu” za ostvarivanje većih profita zauzimanjem potencijalno atraktivnih naziva.

“Ponekad se registruju nazivi domena sa zanimljivim, generičkim pojmovima, ponekad se ‘jure’ nazivi domena koji mogu biti atraktivni za dalju prodaju. Ponekad neko namerno registruje nazive domena da bi ih preprodao, a koji sadrže nazive proizvoda, firmi, ili brendova koji možda još uvek ne posluju na nekom tržištu, ili nisu blagovremeno zaštitili svoj online identitet registracijom svih potencijalno važnih naziva domena, uključujući i one sa greškama u kucanju. To je već siva zona, i zato su uspostavljeni domaći i međunarodni mehanizmi koji u ovakvim sitacijama mogu da zaštite pre svega nosioce žiga od ‘lovaca na domene’”, napominje ekspertkinja RNIDS.

Kako kaže Milutinović, ICANN i Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) od 1999. godine pružaju mogućnost pokretanja UNDP (Uniform Domain Name Resolution Policy) postupka, dok za nacionalne domene oštećeni mogu pokrenuti postupak pred Komisijom za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnih internet domena pri Privrednoj komori Srbije.

“Naravno, moguće je pokrenuti postupke i pred sudskim organima. Postoji čitav niz sudskih presuda koje ne samo da nalažu takozvanim ‘sajberskvoterima’ da sporne domene koji krše pravo intelektualne svojine kompanija stave pod kontrolu oštećene strane, već im se nalaže i da isplate oštećenima višemilionske odštete”, poručuje Dijana Milutinović.