Zaposleni u Srbiji ipak neće moći na bolovanje zbog izgaranja na poslu

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uvrstila je stres na radnom mestu u 11. izdanje priručnika Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB) i najavila da će sindrom izgaranja na poslu (takozvani „burnout“) od naredne godine postati dijagnoza, što praktično znači da će zbog premora na poslu zaposleni i zvanično moći da dobiju bolovanje.

Iako je i Srbija, kao država članica SZO, u obavezi da u zdravstvenim ustanovama počne da primenjuje ovu klasifikaciju od 1. januara 2022. godine, zaposleni u našoj zemlji neće moći po osnovu ove dijagnoze da dobiju bolovanje ukoliko ne dođe do izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, kaže za Biznis.rs psihološkinja i istraživačica Fondacije Centar za demokratiju Sara Bradaš.

“Od 1. januara 2022. godine, profesionalci u oblasti medicine, oni koji se bave statistikom, zdravstvenim osiguranjem i drugim povezanim delatnostma biće u obavezi da koriste najnoviju, jedanaestu reviziju Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB). Zaposleni po osnovu dijagnoze sindroma sagorevanja na poslu (QD85) neće moći da ostvare pravo na bolovanje ukoliko ne dođe do izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju (član 73) budući da se među razlozima sprečenosti za rad navode bolesti ili povrede, a sagorevanje na poslu nije bolest već se u MKB11 nalazi u kategoriji ‘faktora koji utiču na zdravlje i faktora koji su razlog kontakta sa zdravstvenom službom’ “, objašnjava naša sagovornica.

Sindrom sagorevanja predstavlja stanje sa simptomima iscrpljenosti ili manjka energije, povećane mentalne distance od posla, osećanja negativizma ili cinizma u vezi sa poslom, te smanjene profesionalne efikasnosti. Ovaj sindrom u prvom redu je povezan sa radnim okruženjem, a rezultat je hroničnog stresa na radnom mestu koji nije uspešno rešavan, dodaje ona.  

“Izuzetno su važne implikacije nove klasifikacije koje proizlaze iz toga što je fokus na interakciji osobe i njene radne okoline, a ne na pojedincu. Namera je da se skine stigma sa pojedinca kao mentalno bolesnog i na taj način se podstakne da zatraži pomoć. Pored toga, a meni se to čini izuzetno važnim, intervencije se usmeravaju na promene u radnom okruženju i odnosu pojedinca i radnog okruženja, što je odgovornost poslodavca. Drugim rečima, dijagnoza sindroma sagorevanja jasna je poruka poslodavcu da je stvorio radno okruženje koje izaziva hroničan stres ili da nije uspešno upravljao stresom”, ističe Bradaš.

Prema njenim rečima, posledice stresa na poslu već decenijama se razmatraju ne samo kao pogubne za psihofizičko zdravlje pojedinca, već kao problem sistema socijalnog osiguranja, sistema zdravstvene zaštite i poslodavaca širom Evrope, pre svega zbog porasta bolovanja izazvanih bolestima povezanim sa stresom.

“Dijagnostikovanje sindroma izgaranja na poslu treba da predupredi razvijanje bolesti izazvanih hroničnim stresom kroz rane intervencije zasnovane na dokazima. Važnost ovog problema ni do sada u Srbiji nije prepoznata, tako da nisam optimista da će se uprkos promeni u MKB nešto promeniti. I do sada je postojala mogućnost da se problemi vezani za stres na poslu dijagnostikuju (u MKB10 na primer Z56,3 ili Z73) ali podaci o tome nisu dostupni. U Zdravstveno statističkom godišnjaku prikazani su zbirni podaci za šifre Z31-Z33, Z37, Z55-Z99”, navodi ona.

Kada je reč o zaposlenima u Srbiji i uslovima u kojima rade, Bradaš ističe da se radnici najviše žale na niske zarade, nesigurnost posla, veliko radno opterećenje, visoke zahteve i nisku kontrolu nad poslom.

“Navedeni faktori ujedno doprinose razvoju sindroma izgaranja na poslu. Prema Galupovom istraživanju iz 2018. godine, čak dve trećine zaposlenih je iskusilo izgaranje na poslu. Brojna istraživanja su pokazala da su profesije u kojima se najčešće javljaju simptomi sagorevanja na poslu zdravstveni radnici, pre svega lekari. Situacija u kojoj zdravstvene radnice i radnici u covid sistemu rade gotovo dve godine ove zaposlene je izložila izuzetno visokom nivou stresa na radnom mestu, pri čemu ne vidimo da poslodavac, u ovom slučaju država, preduzima išta da bi upravljala stresom u ovim ustanovama, kao što ne upravlja ni zdravstvenom krizom”, zaključuje Bradaš.