Oko 20.000 hektara obradivog zemljišta u Srbiji postalo građevinsko

Opstanak poljoprivrednog zemljišta veliki je izazov s kojim se u koštac hvataju stručnjaci širom sveta. Srbija ima tri i po miliona hektara obradivog zemljišta, koje se sve češće koristi za izgradnju industrijskih zona i stambenih kompleksa. Stručnjaci se tome protive, uz podsećanje da je hrana sve skuplja i da plodno zemljište treba imati isključivo poljoprivrednu namenu.

Na sedamdesetak kilometara od prestonice, u Sremskoj Mitrovici, oko stotinu hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno je u građevinsko i industrijsko.

„U periodu kada su se formirali i kad su se radili planski dokumenti i pretvaranje poljoprivrednog zemljišta su morali tako da se urade, jer je tada nezaposlenost bila veoma velika, a novi proizvodni i radni kompleksi su otvarali nove mogućnosti za zapošljavanje radnika“, navodi direktor Javnog preduzeća za poslove urbanizma Sremske Mitrovice, Mirjana Vlasut za RTS.

Kako bi sačuvali poljoprivredno zemljište, Šapčani su našli rešenje – 330 hektara zemljišta nekadašnje fabrike ustupili su investitorima. Pre dve decenije, grad je kupio 600 hektara od društvenog preduzeća „Mačva“.

„Trenutno u ovoj zoni posluje oko 35 poslodavaca i ona je postala izuzetno atraktivna i za domaće i za strane investitore upravo zahvaljujući ulaganjima države i izgradnji novog auto-puta od Rume ka Šapcu, izgradnji novog mosta preko Save i brze saobraćajnice do Loznice“, navodi Živan Bajić iz Gradskog veća za privredu Šapca.

Promene u domaćoj regulativi svedoče da se, posle skoka cena hrane na svetskom tržištu, i u Srbiji pažljivije analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Međutim, i dalje su evidentni propusti u upravljanju strateškim resursima.

„Imamo ogromne površine zemljišta koje su prešle na korišćenje u industrijske zone, to je približno 11.000 hektara samo u Vojvodini, a na nivou cele Republike Srbije u toku godine ode čitavih 20.000 hektara poljoprivrednog zemljišta za izgradnju raznih infrastrukturnih objekata“, objašnjava građevinski konsultant, Sima Stokić.

Zemljište u Srbiji je svojevrsni pedološki muzej Evrope po različitim tipovima zemljišta, posebno tip černozem, koje je pogodno za ratarske kulture.

„Jasno je da mora da postoji urbanizam i industrijalizacija i da strateški položaj određuje gde će biti nešto pozicionirano, ali je pre prevođenja zemljišta u drugu namenu odnosno u poljoprivrednu, u neku drugu, potrebno raditi projektne procene. Da se pre promene namene zemljišta konsultuje stručna javnost i da oni budu na neki način donosioci odluke da li će to zemljište promeniti namenu“, ističe profesorka Poljoprivrednog fakulteta Marija Ćosić.

U Grčkoj su na vreme shvatili da je kvalitetno i nezagađeno zemljište najskuplji prirodni resurs, pa su na manje plodnim oranicama dozvolili da investitori postavljaju solarne panele.

„Sve više kompanija dolazi iz inostranstva i Atine i kupuju zemljište u regionu Tesalije. Reč je o ravnici u kojoj ima mnogo sunčanih dana. Solarni paneli se montiraju na malim poljoprivrednim parcelama, obično na 10 ari, a ugovori traju do 25 godina“, navodi predstavnik iz upravnog odbora Komore Magnezije u Grčkoj.