KAKO PREVAZIĆI STRAH U VREME KORONE Priznajte da se plašite, to je početak odbrane, savetuju psihijatri

Priznanje pojedinca da doživljava strah zbog situacije u kojoj se nalazimo zbog epidemije korona virusa je neophodno da bi se otpočelo sa uspostavljanjem kontrole nad strahom. Ovakve odbrane imaju za cilj, između ostalog, da skrenu pažnju na porast intenziteta straha koji postaje opasnost za sklad i funkcionisanje u organizmu i psihičkom aparatu, kaže psihijatar i psihoanalitičar Ljubomir Erić, dugogodišnji profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu

“Strah je osnovno i bitno osećanje za čovekovo postojanje. Kada je normalan on je koristan i podsticajan u funkciji prilagođavanja i samoodržanja, jer doprinosi čuvanju, razvoju i usavršavanju čovekove prirode. Kada dobije karakteristike patološkog, postaje najmučnije osećanje koje čovek može uopšte da doživi. Pred njim su ljudi najnezaštićeniji i moraju da nađu način da spreče da im ne proždere dušu”, kaže za RTS Erić.

On navodi da “živimo u vanrednim okolnostima pod pretnjom razboljevanja od opasne i smrtonosne bolesti, s jedne, i društvenoj izolaciji, s druge strane. Preplavljeni smo strahom i treba da se izborimo sa njim kako bismo sačuvali središte svoje egzistencije i očuvali harmonično i zadovoljavajuće funkcionisanje i radne i kreativne sposobnosti”.

Na pitanje kako da uspešno kontrolišemo strah, Erić navodi da su najvažnije činjenice “potpuni uvid u situaciju u kojoj se nalazi pojedinac, njegova porodica, voljena i draga bića, i društvo, nacija u celini i svesnost postojanja pandemije opasnog i relativno nepoznatog virusa, izuzetne kontagioznosti, koji izaziva respiratornu bolest od koje se umire i koja nalaže ponašanja u skladu sa tom činjenicom”.

“Osobe koje nemaju uvid u situaciju i nisu svesne opasnosti koja preti, izlažu se velikim rizicima, ali dovode u nezavidnu situaciju i svoje neposredno okruženje, pa i širu zajednicu. Svesnost pojedinca da doživljava strah i priznavanje te činjenice je neophodno da bi se otpočela strategija uspostavljanja kontrole nad strahom.  Iskustvo koje smo stekli u psihoterapiji straha kazuje da ljudi izbegavaju da govore o svom strahu, dugo ga kriju, bore se sa njim, najčešće neuspešno, ali ne žele da ga saopštavaju bilo kome, pa čak ni svojim bližnjim, pa ni lekarima”, dodaje on.

U našoj situaciju u kojoj smo, neophodno je, smatra Erić, da osoba prizna da je u strahu i da ga poveže sa pretnjama koje bolest nosi sa sobom, a to je smrt i ništavilo, kako njih lično, tako i njihovih bližnjih i voljenih osoba.

“Pojedinci koji nisu u stanju da priznaju da imaju strah i negiraju ga, ne ponašaju se zrelo i celishodno, najverovatnije pod imperativom njihovog narcističkog ega i narcističke organizacije ličnosti. Potpuno negiranje i odbacivanje straha je najpogubnije i rezultat je nepromišljenosti i izbegavnja epiteta nedovoljno hrabre osobe – kukavice. Usvajanjem prva dva načela otvara se mogućnost da osoba uspostavi kontrolu i samokontrolu u ponašanju, da bude oprezna i da izbegava sve situacije koje bi mogle da ugroze njeno zdravlje, a zatim i zdravlje bližnjih”, dodaje doctor Erić.

Isto tako, čovek mora da prati stanje u razvoju epidemije, da bude sposoban da prihvata pravovremene i istinite informacije i da se ponaša u skladu sa njima. Najzad, predviđanje daljeg razvoja situacije i svog položaja u društvenim okvirima može da bude presudan činilac u kontroli straha, navodi Erić. On dodaje da ovakve odbrane imaju za cilj da održe kontrolu nad afektom straha, posebno straha od smrti, da skrenu pažnju na porast njegovog intenziteta koji postaje opasnost za sklad i funkcionisanje u organizmu i psihičkom aparatu i da održavaju stalnu homeostazu kako bi stvarali uslove za prevazilaženje napetosti i eventualnih osiromašenja kada se strah intenzivno javi.

Upitan koje probleme donosi izolacija, Erić kaže da “ta zaštitna mera, koja ima svoje dobre strane i u nekim situacijama je neophodna, nosi i probleme koje nekim ljudim teško padaju i dovode do razbuktavanja straha”.

“Iz psihoterapijske prakse stekli smo iskustvo da preosetljive osobe ne vole da borave u zatvorenim, malim i skučenim prostorima. Izolaciju doživljavaju kao gubitak slobode što nekada rezultira nastankom napada panike. Izmena načina komunikacije sa drugim ljudima u stanjima izolacije je važan momenant u uspostavljanju kontrole nad strahom. Osobama koje žive same izolacija najteže pada i nalaže im kao imperativ da uspostave nove oblike mreže kontakata kako bi sprečile pogubno osećanje usamljenosti”, rekao je on.

Prema Erićevim rečima, porodice sa više članova su u boljoj situaciji i uspostavljanje stalnog dijaloga među njima može da bude veoma delotvorno.