Viša inflacija može postati naša realnost

Ako privrede krenu u recesiju, političari će težiti da poprave svoje izborne šanse tako što će pokušati jeftinim novcem da kupe naklonost birača u kratkom roku, a ta politika neće oboriti inflaciju. Već sada postoji spirala rasta između cena i plata i ona nije dobra, jer ljudi obično reaguju na inflaciju tako što traže da plate porastu, kako bi kompenzovali gubitak kupovne moći, ali to onda dodatno podiže inflaciju, upozorio je u intervjuu za Biznis.rs profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić.

On poručuje i da se u borbi protiv inflacije moraju gutati gorke pilule, dok privrednicima sugeriše da, osim u “ozelenjavanje” proizvodnje, ulažu i u razvoj svojih domaćih dobavljača.

Početkom februara ste za naš portal procenili da će centralne banke ove godine nastaviti sa postepenim jačanjem restriktivnosti monetarne politike, ali i da će se dinamika rasta kamatnih stopa postepeno smanjivati kako se inflacija bude smirivala. Da li su centralne banke uspele da nađu recept za borbu protiv inflacije koja neće ugrožavati privredni rast? Kako ćemo znati da li se Srbija “meko prizemljila” ili ne?

– Srbija bi se “meko prizemljila” ako bi uspela da počne da obara inflaciju bez recesije ili značajnog usporavanja ekonomske aktivnosti. Sve su indicije, međutim, da se to neće desiti. Na strani monetarne politike se suviše kasno shvatilo da ova inflacija nije jednokratna i prolazna, i sa “zatezanjem” se krenulo sa zakašnjenjem. Uz to, učinjeni su i neki bitni propusti u prethodnom periodu. Dozvoljena je nominalna aprecijacija dinara 2017. godine bez ikakve koristi za građane i privredu, a 2020. je došlo i do monetarne ekspanzije kroz potpuno neprimereno i pogrešno “štampanje para” radi kupovine obveznica preduzeća čija je realna cena bila potpuno neizvesna. Na ovo treba dodati i ekspanzivnu fiskalnu politiku, odnosno neusklađenost monetarne i fiskalne politike, tako da sa ovakvom ekonomskom politikom ne treba da čudi ako Srbija ostvaruje lošije rezultate u domenu inflacije i rasta u odnosu na druge slične zemlje.

Kakva je Vaša prognoza kada je reč o ključnim kamatnim stopama američkih Federalnih rezervi, Evropske centralne banke i Narodne banke Srbije do kraja godine?

– Mislim da će sve navedene kamatne stope i dalje rasti, ali verujem da će dinamika tog rasta do kraja godine biti blaža. Reakcija monetarnih vlasti po pitanju rasta kamatnih stopa je standardni mehanizam odbrane od inflacije, ali on prevashodno ima dejstvo na inflaciju tražnje, a u aktuelnoj situaciji imamo značajnu komponentu inflacije ponude. Monetarne vlasti inflaciju ponude mogu da reše samo kroz recesiju – da rast kamatnih stopa bude toliko velik da obori ekonomsku aktivnost i da tražnja padne na taj niži nivo ponude, ali su ti rezultati mogući na srednji i dugi rok, i to je dosta bolno u smislu pada ekonomske aktivnosti.

Dakle, trebalo bi da ključne kamatne stope ECB i Feda nastave da rastu, ali se postavlja pitanje političkog faktora. Da li će se centralnim bankama dozvoliti da istraju u borbi sa inflacijom na srednji i dugi rok visokim kamatnim stopama ili će eventualni ulazak u recesiju da izazove politički pritisak da odustanu od takve politike? Ako se to desi, onda će viša inflacija ostati relativno dugoročno u sistemu. Mi smo možda zaboravili, ali takve epizode dugoročno visoke inflacije postojale su sve do kraja osamdesetih – SAD su imale dvocifrenu inflaciju, a tih godina je bilo normalno da Grčka ima inflaciju od 25 odsto, a Italija i Španija po 15 odsto godišnje.

Viša inflacija, dakle, može da postane naša realnost, a da li će se to i desiti zavisi pre svega od toga da li će centralne banke uspeti da se odupru eventualnom političkom pritisku ukoliko privreda krene u recesiju u ovoj i narednim godinama.

Potpredsednik Evropske centralne banke Luis de Guindos nedavno je, reagujući na zahteve nemačkih i britanskih sindikata za povećanje zarada, odgovorio pozivom da ne traže nerealne povišice, ali to onima koji su se suočili sa ozbiljnim problemom u pokrivanju troškova života zvuči kao provokacija?

– Teško je naći balans, ali treba reći istinu – ako počnete višim platama da “dolivate” dodatnu kupovnu snagu, inflacija će samo nastaviti da raste. Ako želimo da je obuzdamo u kratkom roku, poneka „gorka pilula“ mora da se proguta.

Oni koji podižu cene moraju da shvate da u nekom trenutku neće biti tražnje sposobne da to plati, i onda će početi da zaustavljaju dalji rast cena, a neke možda i spustiti. Jako je važno izbaciti tu psihološku komponentu koju zovemo inflaciona očekivanja, iz formiranja cena. Radi se o tome da, ako očekujemo da će buduće cene biti više, mi ćemo ih već danas podizati kako bi u budućnosti, kada prodamo robu, dobili dovoljno da možemo da platimo tada očekivano skuplji rad, repromaterijal, energiju i sve drugo.

Inflaciona očekivanja su psihološki momenat koji je teško dovesti pod kontrolu, jer on hrani inflaciju. Ako na to odgovarate rastom plata, samo ćete produžiti taj efekat. Zato treba progutati „gorku pilulu“ u kratkom roku. Znam da je to lakše reći nego učiniti, ali mislim da je zato važno da države pokušaju da objasne i privredi i građanima kako se izlazi na kraj sa tim i da se kratkoročno ciljano pomaže samo najugroženijima.

Onda kada i lokalni i globalni proizvođači shvate da imaju problem sa realizacijom po višim cenama, sve te unapred podignute cene krenuće da se spuštaju. Da bi naišli na nedostatak tražnje ne smete podizati plate. E to je tako teško objasniti građanima, jer je to na kratak rok i pritisak na njihove budžete. Treba nekoliko meseci izdržati sa manjom kupovnom snagom, ali kada inflaciona očekivanja počnu da se smanjuju i potpuno dovedu na nizak nivo, to je trenutak kada može postepeno ponovo da dođe do realnog rasta plata.

Zašto kod nas faktički fiksni kurs dinara ne deluje kao brana rastu inflacije?

– Zato što fiksni kurs štiti samo od inflacije koja dolazi zbog deprecijacije domaće valute. Fiksni kurs ne može da štiti od inflacije ako se ona dešava i u evrima, ali i od svakog drugog domaćeg uzročnika inflacije, kao što su rast tražnje, rast troškova i slično. Iluzija je ako se misli da samo fiksiranje kursa može da otkloni inflaciju.

Rast ključnih kamata poskupeo je zaduživanje na međunarodnom, ali i domaćem tržištu, pa država plaća oko sedam odsto za evroobveznice, ali i za 12-godišnju obveznicu u dinarima. Postoji li način da Srbija smanji cenu zaduživanja ili će morati da prihvati šta joj se ponudi?

– Po pravilu je moguće dobiti povoljnije uslove od međunarodnih finansijskih institucija, ali one, bez izuzetka, zahtevaju visoku transparentnost i kontrolu u trošenju novca. Kada je reč o ceni zaduživanja, podsetiću da je pomenuta inflacija u SAD osamdesetih obuzdana zahvaljujući Polu Vokeru, koji je na čelu američkog Feda bio do 1987. godine. On je posegao za takozvanim “tinejdžerskim” kamatnim stopama od čak 17 do 19 odsto da bi pobedio inflaciju i uspeo je da je obuzda, ali je privreda bila u recesiji, srednja klasa je osetila pad kupovne snage, a zabeležena je i “kolateralna šteta” krize javnog duga u zemljama u razvoju.

Naime, kada velike centralne banke u dolaru ili evru povećavaju kamatne stope radi borbe protiv sopstvene inflacije, one istovremeno podižu kamatne stope na zaduživanje zemalja u razvoju. To se desilo i osamdesetih, kao direktna posledica takve monetarne politike Feda, kao što su danas monetarne politike Evropske centralne banke i Federalnih rezervi uzrok rasta cene zaduživanja država na međunarodnom tržištu, pa i Srbije.

Srbija nema mogućnost da kreira dolare ili evre i zato je zaduživanje u tim valutama nešto što treba da se izbegava koliko god je moguće, ali mi nismo u poziciji da to izbegnemo u potpunosti. Srbija je, takođe, deo svog duga pretvorila u dinare, što je dobro, ali dominantno je javni dug ipak u stranoj valuti. Zaduživanje u domaćoj valuti na inostranom tržištu je moguće, ali su uslovi takvog zaduživanja – za sada – takvi da su realno teško prihvatljivi. Tek sa ozbiljnijim privrednim i finansijskim razvojem zemlje moguće je očekivati i lakše i dostupnije finansiranje našeg javnog duga na inostranim tržištima u dinarima. Nažalost, pred nama je još dug put do takve situacije za našu zemlju.

Kako ocenjujete poteze fiskalnih vlasti – doprinose li dovoljno borbi protiv inflacije i da li njihove mere pogađaju metu kada je reč o podsticanju privrednog rasta?

– Ekspanzivna fiskalna politika, po pravilu, utiče na rast inflacije. Što se tiče privrednog rasta, naši najveći problemi leže u korupciji, niskom obrazovanju stanovništva i slabim institucijama. Ne vidim da se na ovim ključnim poljima bilo šta ozbiljno radi.

Među kompanijama sa kojima smo razgovarali poslednjih meseci primećujemo nekoliko trendova – fokusirali su se na energetske uštede i “ozelenjavanje” proizvodnje, na automatizaciju kao lek za nedostatak radne snage i na apele ka državi da poveća neoporezivi deo zarade ili vrati podsticaje poput poreskog kredita za investicije. S druge strane, država je rekla da neće praviti neke “pakete pomoći” kao tokom pandemije i da će se u ovoj krizi fokusirati na cene energenata. Da li takav pristup države daje rezultate i kakav bi bio Vaš savet domaćim privrednicima, na šta da se fokusiraju kako bi preživeli 2023. godinu?

– Pravim domaćim privrednicima koji posluju ne sa državom već na slobodnom tržištu ne treba davati previše saveta, jer su to sposobni ljudi koji znaju svoj posao i opstajanjem dokazuju svoju sposobnost. Ipak, osim energetske efikasnosti koja je svakako dobro opredeljenje, mislim da je dobro ulagati i razvijati svoje domaće dobavljače, ako je i koliko je to moguće, jer je to ne samo dobro za domaću ekonomsku aktivnost i zaposlenost u zemlji, već i smanjuje stepen zavisnosti od inostranih dobavljača. Time smanjuje i moguće buduće inflatorne pritiske iz uvoza. Istovremeno, nakon pandemije se otvara i određeni prostor za dobavljače iz našeg regiona u EU u domenima u kojima bi Evropska unija želela da približi svoje lance snabdevanja sa Dalekog istoka na bliže destinacije. Postavlja se pitanje da li su i koliko naši i privrednici iz našeg regiona spremni i sposobni da postanu realan alternativni kanal snabdevanja EU. Ova šansa će postojati i ove i narednih godina i trebalo bi je iskoristiti koliko god je to moguće.

Autor: Milica Rilak

Tekst je objavljen u martovskom broju štampanog izdanja Biznis.rs