Kako državne garancije javnim preduzećima utiču na budžet?

Rebalansom usvojenim u Skupštini prošle nedelje deficit budžeta u ovoj godini povećan je za oko 700 miliona evra u odnosu na originalni budžet, a glavni razlog su gubici koje su napravila energetska javna preduzeća.

Na rashodnoj strani budžeta uračunato je 1,3 milijarde evra potrošenih na uvoz gasa i struje u ovoj godini. Međutim, to nije celokupna slika troška katastrofalnog upravljanja EPS-om i politike držanja niže prodajne cene gasa od one po kojoj se nabavlja, piše Danas.

U budžet su se opet u značajnijem iznosu vratile garancije države za kredite javnim preduzećima koje su bile jedan od ključnih kanala za uništavanje javnih finansija tokom svetske finansijske krize od 2008. do 2012. godine.

U ovom rebalansu budžeta prostor za garancije je povećan sa prvobitno planirane 24 milijarde dinara (oko 200 miliona evra) na čak 102 milijarde dinara što je oko 860 miliona evra.

U obrazloženju zakona o izmenama zakona o budžetu navodi se da je razlog „otklanjanje posledica vanrednih okolnosti koje mogu da ugroze život i zdravlje ljudi ili prouzrokuju štetu većih razmera“.

Država je već garantovala jedan kredit Srbijagasu ove godine od 200 miliona evra.

Kako je Fiskalni savet u oceni rebalansa upozorio, nije isključeno da će to da ponovi ili da mehanizam bude primenjen na EPS.

“Dosadašnja praksa bila je da ove kredite vraća država, pa bi i ove transakcije – ako se dogode – iako ne povećavaju odmah deficit, trebalo uključiti u trošak energetskih javnih preduzeća”, zaključuju oni.

Garancije su bile toliki problem u kreiranju javnog duga da je tadašnji ministar finansija Dušan Vujović uveo zabranu davanja garancija javnim preduzećima za finansiranje tekućeg poslovanja, a 2015. godine je u Zakon o javnom dugu ubačen član po kom država može dati garancije za kredite javnim preduzećima samo za kapitalne investicije.

Gomilanje obaveza po osnovu garancija započeto je 2011. godine. Do tada je država garantovala za kredite javnim preduzećima za infrastrukturne projekte. Međutim, od 2011. godine sve češći razlog za zaduživanje javnih preduzeća postaje likvidnost, odnosno isplata zarada i dobavljača.

Razlog zašto je povećano davanje garancija baš tada je to što su 2010. godine uspostavljena fiskalna pravila. Ona su stavljala limite da javni dug neće biti veći od 45 odsto BDP-a, kao i da će se u srednjem roku ići na deficit budžeta od jedan odsto BDP-a.

Način kako umesto subvencija koja odmah povećavaju deficit ipak finansirati javna preduzeća da se to ne odrazi odmah na budžet bile su garancije za kredite. U budžetu za 2010. godinu za otplatu duga po garancija plaćeno je oko 70 miliona evra, da bi već u 2014. godini to stiglo do 430 miliona evra.

Ukupno stanje garantovanog duga na kraju 2012. godine iznosilo je više od dve milijarde evra.

Država je garantovala za kredite Putevima Srbije, Srbijagasu, Železnicama, EPS-u, pa i kompaniji Fiat.

Po pravilu, javna preduzeća bi se zadužila kod banaka uz garanciju države i čak ne bi imala ni nameru da ih vrate. Kada bi krediti dospeli banke bi se obratile državi i ona je preuzimala otplatu kredita.

Formalno, prema Zakonu o javnom dugu država ima pravo da naplati sve troškove, glavnicu i kamatu, od javnog preduzeća. Međutim u praksi se dešava ono što se desilo 2019. godine kada je Vlada Srbije donela zaključak po kome otpisuje celokupan dug Srbijagasa od čak 1,2 milijarde evra.

Za sada javni dug Srbije nije zabrinjavajući i iznosi 53,7 odsto BDP-a, ali na kraju 2012. godine bio je još manji i iznosio je 52,9 odsto BDP-a.

Međutim, obaveze preuzete u tom periodu doprinele su da se javni dug narednih godina popne na preko 70 odsto BDP-a.