Kada je poslovni partner neophodan za poslovanje?

Na početku poslovanja budući preduzetnici koji nemaju kapital, ali imaju dobru biznis ideju, često su u nedoumici da li da u posao krenu sami ili sa suosnivačem. U Srbiji se obično udružuju na početku poslovanja jer su ga zajedno kreirali i dele istu biznis ideju ili usled nedostatka resursa za pojedinačne investicije, a veoma često i iz oba razloga.

Poslovni konsultant Biljana Lazarević smatra da u počecima poslovanja izostaje institucionalna nota u smislu formalizacije partnerskog odnosa, već se dosta toga bazira na usmenim dogovorima, i to kasnije prouzrokuje probleme.

“Značajan broj pokretača biznisa nije upoznat sa dostupnim izvorima finansiranja, investicionim fondovima, potencijalnim investitorima, a to je perspektiva. U partnerskim odnosima, čak i u smislu relacija kupac/dobavljač, ne istražuje se dovoljno bonitet partnera, iako nam APR pruža mogućnost uvida u detaljne finansijske pokazatelje za sve kompanije registrovane u bazi”, objašnjava Lazarević.

Osnivač i generalni direktor (CEO) kompanije „Companies Connected“ Đorđe Petrović kaže da kada je reč o biznisima koji se pokreću samostalno ili sa suosnivačem, oba načina imaju svoje prednosti i mane.

“I jedan i drugi oblik imaju svoje prednosti i mane. Kada ste jedini osnivač možete donositi odluke brže, u saradnji sa drugima (zaposleni, banke, klijenti, dobavljači…) ljudi gledaju samo u jednu osobu i to olakšava stvari, ali takođe to što ste sami znači da ukoliko imate neke “slepe tačke” u svom razmišljanju, odluke koje donosite neće biti dobre. Sa druge strane, više osnivača daje veću radnu snagu koja je spremna da radi besplatno za firmu na početku. Prednost je i to što daje bolje uvide osnivačima, koji ako je međusobna komunikacija dobra, treba da dovedu do boljeg donošenja odluka, ali takođe postoji mogućnost i konflikta među njima”, ocenjuje Petrović.

Na pitanje da li dugovečnost kompanije zavisi od veličine vlasničke strukture, naš sagovornik kaže da nema univerzalnog odgovora na ovo pitanje.

“Opstanak jednog biznisa zavisi od jako mnogo faktora. Sigurno je da više vlasnika uvećava kompleksnost koju biznis ima, a pogotovo dolaskom novih generacija naslednika u vlasničku strukturu, te je stoga jako važno dobro definisati odnose među njima”, smatra Petrović.

Naši sagovornici se slažu u tome da je u svakoj kompaniji neophodno transparentno poslovanje koje se oslanja na jasnu organizacionu strukturu, poslovnu politiku preduzeća kao dokument koji definiše strategiju i ciljeve preduzeća, i reguliše interno operativno funkcionisanje.

“Takođe, transparentan biznis omogućava kontinuitet rada bez obzira da li upravljanje nastavlja naslednik ili neko iz menadžerske strukture ko nije u srodstvu”, kaže Lazarević.

Zajedničko ulaganje

Zajedničko ulaganje, odnosno ugovor o zajedničkom ulaganju, uglavnom je način za kombinovanje dobrih strana više poslovnih partnera, pri čemu se mogu izbeći administrativne formalnosti koje su često neophodne pri osnivanju preduzeća.

Ovakav ugovor najčešće podrazumeva udruživanje sredstava da bi se realizovao neki projekat. Nakon završetka i dolaska do cilja koji su ulagači zajedno odredili deli se zarada, a neretko i gubici.

Zajedničko ulaganje uglavnom traje onoliko koliko traje i određeni projekat, nakon čega saradnja prestaje, mada u određenim slučajevima partneri mogu i nastaviti da sarađuju osnivanjem zajedničke firme.

Savetnik za strana ulaganja Milan Kovačević kaže u razgovoru za Biznis.rs da ugovori o zajedničkom ulaganju mogu biti vrlo korisni ako se partneri unapred dogovore oko ciljeva, korišćenja zajedničkih resursa, ali i podele rizika i odgovornosti.

„Pre stupanja u ovakav partnerski poduhvat trebalo bi proceniti tržište, ali i koliko je ulaganje isplativo ili rizično. Taj pojam zajedničkog ulaganja kod nas je prestao da se koristi od uvođenja pojma vlasničkog ulaganja, pogotovo stranog. Kod nas je zajedničko ulaganje postojalo dok je bila aktuelna društvena svojina, onda smo limitirali strano ulaganje kao zajedničko, odnosno joint venture. Sad kada govorimo o zajedničkom ulaganju trebalo bi da govorimo o zajedničkom ulaganju domaćih i stranih ulagača u vlasništvu“, objašnjava Kovačević.

Jedna od prednosti zajedničkog ulaganja je i to što veći broj investitora uključenih u projekat znači manje troškove za svakog od njih, kao i eventualne gubitke.

„Takođe, dobra strana zajedničkih ulaganja jeste i ograničeno vreme trajanja ovakvog partnerstva, jer nijedna strana nema obavezu trajnog vezivanja u poslovnom odnosu. Na taj način svako ima priliku da napusti poduhvat nakon završetka određenog projekta. S druge strane, ako prvi projekat ispuni očekivanja ništa ne sprečava učesnike da ga pretvore u trajno partnerstvo“, zaključuje Milan Kovačević.