Definisanje pravnog i poreskog statusa frilensera na dugom štapu

Radna grupa koja bi trebalo da reši pravni i poreski status frilensera u Srbiji i dalje radi na predlozima, a konačno rešenje očekuje se do kraja godine.

Predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik Instituta za radno pravo Mario Reljanović kaže u razgovoru za Biznis.rs da radna grupa nema mandat da donese poseban propis i da se u ovom trenutku o tome praktično ni ne razmišlja.

“To znači da je izjava ministra finansija Siniše Malog, data pre više od godinu dana, da će biti donet poseban propis služila samo da se frilenseri umire, a ne da je iza toga postojala neka ozbiljna namera da se radi na njihovom suštinski drugačijem zakonskom uređenju. Stoga smatram da ni radna grupa neće doći do nekih velikih dostignuća. Moguće je da se u okviru radne grupe iskristališu obrisi zajedničkog nastupa udruženja frilensera, što bi samo po sebi bio veliki korak u daljoj borbi za zaštitu njihovih prava. Eventualno i da se dođe do definitivnog odgovora da li će se uopšte razmatrati radno-pravni položaj frilensera, mada se meni čini da je ta opcija već odbačena i da ne postoji interesovanje za regulisanje ovog pitanja, ni sa jedne strane”, kaže Reljanović.

Naš sagovornik objašnjava da, ako se frilenseri definišu kao radnici na internetu koji nisu u radnom odnosu i nemaju stalnog poslodavca već rade za više poslodavaca istovremeno sa različitim pravnim osnovima ili bez pravnog osnova, svakako se mora ukazati na neke nužne izmene zakonskog okvira koji ih reguliše.

“Frilenseri dakle moraju imati bliže regulisan radno-pravni status, kao i poresko-pravni status, imajući u vidu specifičnosti njihovog angažovanja i nezaštićenost njihovog rada u trenutnim propisima”, ocenjuje Reljanović.

On ističe da je prvi problem to da li frilenseri uopšte žele da imaju prava po osnovu rada nalik onima koja ostvaruju zaposleni, budući da su svi njihovi napori (kroz udruženja koja ih zastupaju) do sada bili usmereni na regulisanje drugog, poreskog aspekta priče.

“Ali, ako se odlučimo za tu varijantu oni svakako ne bi mogli da se izjednače sa zaposlenima – između ostalog jer nemaju klasičnog poslodavca koji bi im omogućio da ostvaruju neka od zakonom garantovanih prava. Svi frilenseri bi svakako morali da ostvaruju pravo na plaćeno bolovanje, porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, kao i odsustvo radi posebne nege deteta, na način i pod uslovima propisanim zakonom za zaposlena lica”, objašnjava naš sagovornik.

Reljanović smatra da bi za naredni korak najpragmatičnije bilo da se među frilenserima izdvoje oni koji su posebno ranjivi, koji nemaju radno-pravni status regulisan ni po jednom drugom osnovu i koji rade sami, i da se na njih obrati posebna pažnja kroz uvođenje nekih prava koja bi bila zajednička sa onima koja ostvaruju zaposleni (radnici u radnom odnosu).

“Najpre bi to bila prava na ograničeno radno vreme, minimalnu cenu rada, kao i zaštitu od otkaza. Takođe, ne postoji prepreka da se u okviru reforme dela koji se odnosi na organizaciju i delovanje sindikata njima pruži garancija prava na udurživanje, tako da mogu da učestvuju u radu sindikata i budu njihovi članovi. Moguće je potencijalno razmatrati još neka prava, ali ova bi činila neku srž radno-pravnog regulisanja”, smatra Mario Reljanović.

Progresivno oporezivanje kao rešenje za frilensere

Najveći problem koji je nastao između države i frilensera odnosi se na oporezivanje. Predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik Instituta za radno pravo kaže da bi nekoliko zakona trebalo promeniti da bi se uveo nov, primenjiv način plaćanja poreza u slučaju radnika koji rade na internet platformama.

“Porezi koji bi se naplaćivali morali bi da budu progresivni. Tako bi zaposleni – dakle, lice u radnom odnosu – moralo da zaradi 45.668 dinara bruto da bi mu neto ostao minimalac u iznosu od 33.843 dinara. Za taj isti neto minimalac frilenser bi morao da zaradi značajno više para (prema prvobitnoj računici Poreske uprave, sa punim porezom i doprinosima i normiranim troškovima od 20 odsto), čak 61.309 dinara bruto, a da istovremeno snosi samostalno sve troškove svog rada i da ne može da koristi gotovo nijedno od prava iz radnog odnosa koje poseduje zaposleni”, objašnjava Reljanović.

Naš sagovornik u svojoj analizi predlaže progresivni način oporezivanja koji bi štitio one sa najnižim prihodima.

“Progresivni porez, uz normirane troškove, mogao bi se kretati u rasponu od nula odsto za najniža, pa do 20 ili čak 25 procenata za najviša primanja iz inostranstva. Ovo je dosta dobro rešenje imajući u vidu da je porez na zarade 10 procenata. Kako bi se skala postavila pitanje je za ekonomiste, pre nego za pravnike, ali iz socijalnog ugla gledano porez na najniže prihode mora se kretati tako da garantuje minimalnu zaradu onima koji zarađuju u tom rangu. Drugim rečima, oni koji zarađuju manje od minimalca bili bi oslobođeni plaćanja poreza”, navodi Reljanović.

On ističe da je nulta poreska stopa za iznose do minimalne zarade za sve radnike bez obzira na izvor prihoda (vrstu ugovora, valutu i način plaćanja) jedan od osnovnih zahteva kako bi se smanjilo siromaštvo u Srbiji već godinama unazad.

„Možda ne bi bilo loše početi baš od frilensera, a nastaviti sa drugim kategorijama radnika“, zaključuje Mario Reljanović.