Solarni paneli su pojeftinili i isplativi su, ali se i na njih plaća porez

Energetska tranzicija sa sobom ne nosi samo napuštanje fosilnih goriva i prelazak na obnovljive izvore energije, već znači i decentralizaciju i demokratizaciju energetskog sistema. Pored velikih elektrana, koje su u vlasništvu državnih preduzeća ili velikih investitora, ekspanzija obnovljivih izvora, a posebno solarne energije, omogućava i građanima da zauzmu važno mesto u procesu proizvodnje električne energije.

„Pad cene solarnih panela i solarnih ćelija počeo je od nekih 74 dolara po vatu (W) sedamdesetih godina 20. veka, do oko 70 centi po vatu 2010. godine. Ono što je još zanimljivije, dramatičan pad cene zabeležen je i od 2010. godine do danas. Najvažniji razlog za to je ekonomija obima – što se više proizvode, to su efikasniji procesi i industrija uči, a cene se smanjuju. Tu je dosta doprinela jedna stvar, koju možda ljudi čak i nisu ispratili, a to je nemačka energetska tranzicija. Naime, Nemačka početkom ovog veka i u ovoj deceniji subvencioniše solarnu energiju, i u suštini te subvencije iz Nemačke su pomogle da kineske firme snize cene i na taj način dovedu do opadanja cena u celom svetu“, izjavio je na vebinaru ‘Kako građani postaju proizvođači električne energije?‘ član Energetske zadruge Elektropionir, Đorđe Samardžija.

Direktor JKP Toplana-Šabac, mašinski inženjer Slobodan Jerotić, dodatno je objasnio Zakon o obnovljivim izvorima energije (OIE), koji je donet je krajem aprila ove godine, i u kojem se nalazi termin „prozjumer“.

„Prozjumeri su građani, odnosno domaćinstva, čije su instalacije priključene na javnu elektro-mrežu, ali koji na svojim krovovima imaju fotonaponske panele koji proizvode električnu energiju. Oni imaju svoja ograničenja – snaga panela ne može da bude veća nego što je dozvoljeno od strane Elektroprivrede Srbije (EPS), zatim moraju da imaju dvosmerno brojilo, jer u nekim momentima ako se struja ne potroši u samom domaćinstvu neće ići u elektro-mrežu, i postoji način kako se obračunava ta proizvedena električna energija“, obrazložio je Jerotić.

Za građane, odnosno prozjumere, važi metod obračuna ‘neto merenje’, što, kako kaže, znači da kada električna instalacija proizvede neku električnu energiju zavisi od instalisane snage, jer se ona troši za domaćinstvo, a ako je ima u višku, onda se šalje u elektro-mrežu koja služi kao neka vrsta skladišta.

„Dakle, nisu vam potrebne nikakve dodatne baterije, već javna mreža preuzima višak proizvedene električne energije i ona se tu skladišti. Kada vam je potrebno, ona se vraća. Tu dolazimo do tih obračuna – na kraju meseca se vrši obračun i ona električna energija koja se nalazi u elektro-mreži, ako se nije vratila – prenosi se u sledeći mesec, a sumira se koliko je energije proizvedeno, koliko je energije preuzeto u mreži i snabdevač to fakturiše, ako je on dao više energije“, istakao je mašinski inženjer.

Obračunski period počinje 1. aprila tekuće godine i završava se 31. marta naredne godine, što znači da su od 1. aprila dani sve duži i duži i ima sve više svetlosti. To znači da, kako je dodao, teoretski gledano postoji mogućnost da se pojave viškovi energije koji se proizvode u letnjim mesecima, i oni se deponuju i čuvaju za zimu, kada se preuzimaju nazad.

„Specifičnost cele priče je što ako se proizvede više energije nego što ste preuzeli u tom godišnjem obračunskom periodu, tu energiju ćete pokloniti snabdevaču. Nemate nikakve koristi od toga – ne dobijate ništa. Zato je bitno kada se vrši dimenzionisanje sistema da on proizvede do te granice potrošnje, odnosno manje, jer ako proizvodi manje – brže će se isplatiti. Idealna varijanta je da proizvede tačno onoliko energije koliko smo potrošili u toku godine. Međutim, ipak se nešto plaća. Svu energiju koju vraćate u sistem, bez obzira da li ste je pozajmili ili niste, na nju plaćate akcize i PDV, plaćate neko balansiranje mreže. Pored toga, plaćate i neke troškove koji se inače plaćaju otkako postoji mreža kao što su troškovi snabdevača, takse i ostali fiksni troškovi u računu. Dakle, uvek neki trošak postoji, ne možemo potpuno da ga eliminišemo“, naglasio je Jerotić.

Prema njegovim rečima, postoji i još jedna opcija – za stambene zgrade.

„Članovi stambene zajednice takođe mogu da budu prozjumeri, ali na način da svi ili neki članovi zajednice, uz dopuštenje ostalih koji u tome neće da učestvuju, mogu da postave na krov fotonaponske sisteme, i oni će se isto tretirati kao prozjumeri pod istim okolnostima – da ne mogu da instaliraju više nego što je dozvoljena snaga i da ne mogu da proizvode viškove. Jer koncept priče su uštede, a ne biznis. Dakle, ne radi se o tome da će građani da zarađuju neki novac, da prave novac, već da ostvare uštede“, upozorio je direktor JKP Toplana-Šabac.

On je dodao da statistike pokazuju da je negde između 400 i 500 kWh mesečno prosečna potrošnja u srpskom domaćinstvu, što znači da je na godišnjem nivou to oko 5.000 do 6.000 kWh.

„Naše podneblje, odnosno geografija, dozvoljava da postrojenje sa instalisanom snagom uradi 1.000 kWh godišnje, što znači da za jedno domaćinstvo treba pet do šest kWh instalisane snage. To generiše uštede od 350 do 400 evra. Ipak je to relativno dug period povraćaja, međutim, to je tako samo u ovom momentu. Ako neko bude imao sreće da aplicira za subvencije koje daje Ministarstvo zaštite životne sredine, on će verovatno dobiti 50 odsto troškova nazad i njemu će taj period povraćaja novca biti skraćen na sedam do osam godina, ali cena struje će da raste“, procenio je Jerović.

U nekim narednim godinama ovaj period će, smatra on, biti kraći, sve zavisno od toga koliko cena struje bude rasla.

„U tom slučaju će se uloženo brže vratiti. To je koncept prozjumera onako kako je to zamišljeno zakonom, koji je dobar, ali ima određenih ‘bagova’. Oni bi trebalo da se u hodu ispravljaju kako bi se došlo do zakona koji je bolji nego ovaj sada i koji će zadovoljiti sve potrebe građana“, zaključio je Jerotić.

Kako je naveo Đorđe Samardžija, solar još uvek nije rekao svoju „poslednju reč“, jer se javljaju nove generacije solarnih ćelija, koriste se novi materijali, dok se danas upotrebljavaju solarne ćelije od silicijuma.

„Solarne ćelije i solarna energija imaju mnogo manji ekološki i energetski otisak nego bilo koja druga energija, ali to može da bude još bolje i da se troši još manje energije. Tu je bitno pomenuti jednu potpuno novu energiju i novi mineral koji je pronađen – perovskajt, najzastupljeniji mineral na planeti, za koji naučnici traže način kako da ga iskoriste. Kada je reč o efikasnosti, najvažnije je da se pronađe materijal koji će iskoristiti što veći opseg sunčevog spektra i u zavisnosti od toga koji deo spektra koriste ti paneli mogu da budu efikasniji. Sadašnji prosek na tržištu je oko 20 odsto efikasnosti za polikristalne ili monokristalne panele, a perovskajt ‘obećava’ i više od 30 procenata“, procenio je Samardžija.

Solar, kako kaže, može da se posmatra i kao eksponencijalna tehnologija – što ga više bude, to će biti jeftinije proizvoditi nove solarne panele, jer će energija biti jeftinija.

Pomenuti vebinar realizovan je u saradnji sa portalom Klima101 kao deo projekta ‘Energija promene’, u okviru prојеktа Bеоgrаdskе оtvоrеnе škоlе ‘Zеlеni inkubator’, uz finansijsku pоdršku Еvrоpskе uniје i Fоndаciје Fridrih Еbеrt. Sam vebinar podržan je od strane Delegacije EU, i deo je serije vebinara na temu ‘Akcija za klimu ODMAH’.