Žene starije od 45 godina teže dolaze do posla i češće dobijaju otkaz

Uzimajući podatke o vrednosti Indeksa rodne ravnopravnosti objavljene 2021. godine, unapređenje položaja žena dešava se veoma sporo. Ovim tempom bilo bi potrebno čak 58 godina za postizanje pune rodne ravnopravnosti.

„Najlošiji rezultati mogu se sagledati u oblasti znanja, novca i ekonomske moći, gde se rodna nejednakost povećava. Upravo pomenute aspekte možemo povezati sa položajem žena u poslovnom svetu, od momenta odabira profesije, preko pronalaženja i zadržavanja adekvatnog posla, do napredovanja u karijeri i sticanja ekonomskih resursa“, objašnjava u razgovoru za Biznis.rs doc. dr Marina Savković sa Univerziteta Singidunum.

Kao najslabiji aspekti sprovođenja prethodne Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost u Republici Srbiji ističu se pristup ekonomskim resursima, nivo ekonomske moći, položaj žena iz osetljivih društvenih grupa i rodno osetljivo obrazovanje.

„To se takođe može posmatrati u kontekstu ekonomskog položaja i nivoa ekonomske osnaženosti žena. Najugroženije su žene u seoskim sredinama, zatim žene preko 45 godina starosti, Romkinje, i žene sa invaliditetom. Dolazi se do podataka da su u ruralnim i drugim domaćinstvima sa niskim nivoom prihoda žene prevashodno podržavajući članovi domaćinstva čiji rad na tržištu nije vrednovan“, otkriva naša sagovornica.

U Zakonu o rodnoj ravnopravnosti malo o ekonomskom osnaživanju žena

U analizi „Ekonomsko osnaživanje žena u Srbiji i Agenda 2030“ autorke dr Marine Savković, koja je pripremljena u okviru Platforme „Održivi razvoj za sve“ koju podržavaju vlade Švajcarske i Nemačke, a u Srbiji implementira Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ), ističe se i da žene preko 45 godina starosti postaju izraženo diskriminisane na tržištu rada, teže dolaze do posla i u proseku češće dobijaju otkaz.

„Više od polovine Romkinja stupa u brak pre napunjenih 18 godina, što dugoročno ograničava njihovu mogućnost sticanja adekvatnog obrazovanja, a zatim zaposlenja i ekonomske samostalnosti. Žene sa invaliditetom su po više osnova osetljiva grupa na tržištu rada i teško dolaze do mogućnosti da postanu ekonomski nezavisne. Majke sa malom decom i samohrane majke su takođe u nepovoljnom položaju kada se govori o ekonomsko-poslovnoj perspektivi“, navodi Savković.

Ona napominje da se ovde treba uzeti u obzir i česta izloženost diskriminaciji na radnom mestu, usporenom karijernom napredovanju i mobingu. Ipak, novim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti zabranjuje se bilo kakva vrsta diskriminacije po rodnoj osnovi. Dati Zakon prati i Strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2021. do 2030. godine.

„Dati dokumenti predstavljaju značajan pomak u regulisanju i isticanju izazova rodne ravnopravosti, ali i dalje sadrže skromnije postavljene ciljeve nego u dokumentu Agenda 2030, koja predstavlja međunarodni strateški okvir održivog razvoja. Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, i pratećom strategijom, relativno skromno su obuhvaćena pitanja unapređenja ekonomskog položaja žena. Očekuje se da pomenuta pitanja budu konkretnije i adekvatnije obuhvaćena relevantnim akcionim planovima“, ocenila je naša sagovornica.

Poboljšavanje ekonomskog položaja žena kreće od malena

Unapređenje ekonomskog položaja žena počinje od perioda formalnog procesa obrazovanja, uključujući predškolsko. U tom ranom periodu neophodno je izbegavati rodne stereotipe kada je u pitanju odabir igre ili aktivnosti kojima se deca bave.

„Dobar početak je izbegavanje etiketiranja prostora u kojem se deca igraju (’kutak za dečake’ i ’kutak za devojčice’). Isticanje poslova i uzora koji su dominantno muški ili ženski takođe dovodi do rodnih stereotipa tokom procesa obrazovanja, ali i u porodici. U periodu osnovne i srednje škole, kada dolazi do obrazovne segregacije, trebalo bi ohrabrivati devojčice da se usmeravaju na predmete i sekcije u oblasti matematičkih i tehničkih disciplina. To je osnov za kasnije usmeravanje na profesije i poslove koji su natprosečno ekonomski cenjeni u društvu (naravno, sve u skladu sa ličnim preferencijama pojedinaca)“, naglasila je Savković.

Stručna pomoć pri odabiru adekvatnog fakulteta, pohađanje studija i akademsko mentorstvo, odnosno karijerno vođenje i savetovanje, kako kaže, dodatno unapređuju šanse započinjanja uspešne karijere.

Na primer, 2018. godine u Srbiji su žene činile 26,8 odsto diplomaca u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), a 21,6 procenata zaposlenih IKT stručnjaka, što je u oba slučaja značajno ispod nivoa zakonom definisane uravnotežene zastupljenosti polova u ovoj isplativoj oblasti.

„Potraga za adekvatnim poslom i pomoć tokom rane faze karijere žena i devojaka treba da bude sistemski podržana od strane adekvatnog savetnika ili mentora, poželjno kroz saradnju poslodavaca i obrazovnih institucija. Podržavajuća poslovna klima u organizaciji mogla bi pomoći da žene prođu kroz osetljive životne tranzicije (kao što je zanivanje porodice)“, istakla je naša sagovornica.

Žene se neretko okreću preduzetništvu ili domaćinstvu

Upravo u periodu nemogućnosti stvaranja balansa između privatnog života i posla dolazi do toga da žene napuštaju posao i postaju izdržavani članovi domaćinstva ili se odlučuju za ulazak u preduzetništvo.

„Većina razvojnih inicijativa i državnih mera usmerenih na ekonomsko osnaživanje žena upravo podstiče žene da osnivaju sopostvena preduzeća. Individualni poslovni poduhvat predstavlja oblik ranjivog zaposlenja (što se posebno pokazalo u periodu korona krize). Usled prethodno navedenog, ovakav vid podrške morao bi biti dugoročan i sveobuhvatan, pod čime se podrazumevaju – olakšan pristup finansijskim sredstvima, rodno odgovorno budžetiranje i javne nabavke, kontinuirani obrazovni programi i slično“, ukazala je Savković.

Prema njenim rečima, na „vrhu ledenog brega“, odnosno na pozicijama ekonomske moći, na rukovodećim pozicijama u organizacijama, zastupljenost žena osetno je neuravnotežena.

„Uzroci se delom mogu sagledati kroz umreženost, poslovnu kulturu organizacije, mogućnosti dokazivanja u izrazito ’muškom svetu’, ali i mogućnostima raspolaganja sopstvenim vremenom. Istraživanja pokazuju da žene barem dva puta više vremena provedu radeći kućne poslove, odnosno starajući se o članovima domaćinstva. Procena neplaćenog rada žena po ovom osnovu na godišnjem nivou iznosi oko 15 odsto BDP-a, odnosno više od 6,5 milijardi evra“, naglasila je naša sagovornica.

Prema njenim rečima, bolja raspodela ovakvog posla, odnosno razvoj usluga na tržištu koje bi ženama pomogle da sebi obezbede više slobodnog vremena koje mogu produktivno da upotrebe, višedimenzionalno bi doprineli napretku žena u poslovnom svetu.

„To bi podstičuće uticalo i na perspektivu ekonomskog razvoja na nacionalnom nivou, kroz efikasniju upotrebu raspoloživog ljudskog potencijala“, zaključila je Savković.