Moguće je živeti i bez otpada

Iako reciklaža određenih materijala umnogome pomaže pri očuvanju životne sredine, pravo rešenje bilo bi da uopšte više ne bacamo ono što nije biorazgradivo. Kako živimo u 21. veku, ovakav zahtev zvuči apsolutno nemoguće. Ipak, da je gotovo potpuno smanjenje otpada moguće pokazuju oni koji žive po zero waste (nula otpada) principima, a i trud onih koji ostavljaju za sobom ipak nešto otpada (low waste) na dobrom su putu da očuvaju prirodu.

„Prvi, najjeftiniji i najjednostavniji korak ka low waste načinu života je da iskoristimo ono što imamo i da razmislimo da li nam je zaista potrebno ono što nameravamo da kupimo. Možemo da u prodavnicu idemo sa cegerom. Možemo da zavirimo u mamin ormar i vidimo kakvo se blago tu krije umesto da kupimo ko zna koju po redu majicu nekog brenda brze mode. Možemo da pametno kupujemo namirnice i osmišljavamo obroke kako ne bismo bacali hranu, i da budemo informisani potrošači koji će stalno tražiti odgovornost od kompanija i podsećati ih da je njihova obaveza da nam ponude ekološke alternative“, objašnjava za Biznis.rs, urednica portala Centar za promociju cirkularne ekonomije, Marija Dedić.

Kako kaže, sva istraživanja pokazuju da većina ljudi nije spremna da se u većoj meri odrekne svog komfora radi očuvanja planete, ali ovo su neki mali koraci koji od nas ne zahtevaju mnogo napora, a dosta znače.

„Nije dovoljno da mali broj ljudi ekstremno promeni svoje navike, jer ako svako od nas napravi mali korak, napravićemo veliku razliku. Zero waste naravno nije moguće u potpunosti ostvariti, on više služi kao ideal, ali je moguće značajno smanjiti otpad. Optimisti kažu da je moguće vratiti u upotrebu 90 odsto otpada, dok deset odsto mora ići na deponije. Da bi se to desilo, država prvo mora da uspostavi ambijent u kom će funkcionisati primarna separacija otpada i povećati se stopa reciklaže“, naglasila je Dedić.

Ona napominje da pre razmišljanja o tome šta da radimo sa otpadom koji smo proizveli, uvek treba da insistiramo na prevenciji i da se zapitamo kako da smanjimo stvaranje otpada na samom početku – da kompanije prave dugovečnije proizvode, da nađu alternative za jednokratnu plastiku, a da se svi mi preispitamo da li nešto možemo da iskoristimo pre nego što ga olako bacimo – hranu, odeću, telefon.

„Po količini bačene hrane Srbija je iznad svetskog proseka, otpad nam pliva po rekama, kontejneri za staru odeću u Beogradu su neslavno završili – JKP Gradska čistoća ih je uklonila jer je u njima, kako kažu, završavalo razno smeće, pa prikupljeni tekstil nije mogao da bude recikliran. Kad odete u supermarket, čak i onaj koji se diči svojim odnosom prema životnoj sredini, videćete voće upakovano u plastiku. Kad pogledamo samo ovih nekoliko primera, jasno je da smo daleko od zero waste života, i kao država, i kao kompanije, i kao pojedinci“, istakla je Dedić.

Dodaje da nas ka tom konceptu približavaju pojedinačne inicijative, poput veganskih restorana koji su posvećeni smanjenju otpada, bilo tokom pripreme hrane, bilo tako što hranu za poneti ne pakuju u plastiku, već u povratnu ambalažu. Sve je više projekata koji podstiču reciklažu, tu je i Facebook grupa na „Za manje smeća i više sreće“ u kojoj 18.000 članova razmenjuje praktične savete o tome kako praviti što manje otpada u svakodnevnom životu.

„Dok se veliki gradovi, od Njujorka, preko Londona, Milana, Sidneja, do Ljubljane, utrkuju ko će pre da potpiše deklaraciju o putu ka „nula otpada“, svi mogu mnogo da nauče od gradića Kamikatsu u Japanu, koji je uspeo da smanji otpad za neverovatnih 80 odsto. Stanovnici ovog grada na ostrvu Šikoku, otpad odvajaju u 45 kategorija, recikliranje je dosta zahtevno, plastične flaše, kartoni od mleka se peru pre odvajanja, otpad od hrane se kompostira. Sve to od stanovnika zahteva dosta rada, pa ipak, nisu se bunili i žalili kako neko treba da im obezbedi bolje uslove, nego su prionuli na posao – i uspeli“, navodi naša sagovornica.

Dedić ističe da mnogi tvrde da je ovaj model uspešan samo zato što je reč o malom gradu, pošto Kamikatsu ima manje od 1.500 stanovnika.

„Ali, zamislite manji srpski grad. Šta mislite, da li bi stanovnici bili spremni da odvajaju otpad u 45 kategorija ili bi se žalili kako je suludo to raditi, jer sve ionako ide u isti kontejner, ili bi našli neki drugi izgovor? Ono što možemo da naučimo na primeru Kamikatsua je da je sve moguće kada postoji jaka volja zajednice i odgovornost svakog pojedinca, uz odgovornost kompanija. Kada će se to desiti u Srbiji? Brzo ili nikad – od nas zavisi“, zaključuje urednica Centra za promociju cirkularne ekonomije.

Pet pravila zero waste životnog stila

Životni stil bez otpada ili zero saste je način života u kojem se svaki pojedinac trudi da preuzme potpunu odgovornost za ono što kupuje i koliko otpada proizvede, odnosno, to je način funkcionisanja domaćinstva sa ciljem da se otpad svede na minimum.

Ukoliko se navike ljudi uskoro ne promene, do 2025. godine u okeanu će se naći jedna tona plastike na svake tri tone ribe, a 2050. godine, plastike će u okeanima po težini biti više nego ribe.

Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) navodi da posebnu štetu pravi plastika za jednokratnu upotrebu, koja zajedno sa priborom za ribolov čini više od 70 odsto celokupnog morskog otpada, od čega 47 procenata čini 10 plastičnih proizvoda koji su najzastupljeniji na evropskim plažama, a 27 odsto čini izgubljeni i odbačeni pribor za ribolov.

1. REFUSE (odbacivanje): Odbacuje se iz upotrebe sve što je jednokratno i odmah postaje otpad (plastične kese za jednokratnu upotrebu, slamčice, plastične boce, folije od polistirena za hranu, plastični pribor za jednokratnu upotrebu i tome slično).
2. REDUCE (smanjivanje): Smanjiti količinu stvari koje se koriste. Reduce znači smanjenje ekološke stope – da se ne kupuje nepotrebna odeća, nameštaj, stvari koje se vrlo retko (ili uopšte) ne koriste.
3. REUSE(ponovno korišćenje): Korišćenje, pre svega, proizvoda koji se mogu upotrebljavati ponovo, kao što su sopstvena flašicu za vodu, posuda za ručak, šolja za poneti, platnena torba i vrećice za povrće i voće. Recimo, umesto plastične slamčice može se kupiti metalna ili staklena za višekratnu upotrebu. Zatim, kada je to potrebno, kupovina polovne odeće i nameštaja.
4. RECYCLE (reciklaža): Sortira se sav otpad, odnosno, sve što se može selektovati/reciklirati kod kuće, ali i svuda – u parkovima, na ulici, na javnim događajima. Recikliranje nas ne spasava, jer je to još jedan tehnološki proces, u kojem se troši energija i voda kako bi se iskoristili materijali, zato je na četvrtom mestu. Može se napraviti nekoliko koraka pre nego što se nešto stavi u selektovano sakupljanje otpada. Naime, mogu da se recikliraju papir i karton, plastika i metal, staklo i tekstil, ali nažalost, ne sve. Tako ne mogu da se recikliraju ubrusi za brisanje ruku, pelene, čašice od jogurta, stiropor, kese, papirne šolje za kafu, kutije od pice, dozeri ili sprej od boja i lakova. Zato se preporučuje korišćenje materijala koji mogu da se kompostiraju – kao što su papir, karton ili drvo.
5. ROT (kompostiranje): Biorazgradivi otpad čini najmanje 45 odsto našeg otpada, što je skoro pola kante za smeće. Ako kod kuće uvedemo kompostiranje, vrlo brzo ćemo uvideti da skoro uopšte ne iznosimo otpad. Kada se ovaj sastojak odvoji iz otpada, u kanti za smeće više nema šta da smrdi, jer se ništa ne razlaže. Kompost može da se iskoristi za baštu, koja može da se gaji na terasi, i na taj način ne mora da se kupuje kompost u prodavnici. Kompostiranje je moguće i u urbanim, odnosno, kućnim uslovima, tako da se na internetu može naći mnogo primera kako samostalno napraviti kompost u koji može da ide sve – od ostataka povrća i voća, do dlaka ili otpada sa poda.