Da li je škola za kuvara perspektiva za siguran posao?

Nekada je veoma malo osmaka želelo da upiše srednju ugostiteljsku školu, a smer za kuvara mnogima nije bio čak ni prva opcija. Vremenom se sve promenilo pa je tako i ugostiteljska škola, smer za kuvara postala nedostižna mnogim malim maturantima, koji su imali odličan uspeh.

„U prošlosti su popularne bile tehničke škole i gimnazija, koje su omogućavale ambicioznim đacima nastavak školovanja na fakultetima, a ugostiteljska škola je bila interesantna onima koji su bili opredeljeni za tu vrstu zanimanja ili je bila kao rezervna varijanta za one koji nisu prošli upis u već pomenutim školama“, kaže za portal Biznis.rs master chef Dejan Stanković.

Najvažniji ljubav prema poslu i stalno usavršavanje

On kaže da nije siguran da li je današnja slika situacije, iako drugačija od nekadašnje kada je reč o zanimanju kuvara, realna.

„Škole za kuvare i sam poziv kuvara, danas se predstavljaju kao perspektiva za sigurno zaposlenje i visoke zarade, a u praksi nije baš tako”, tvrdi Dejan.

Iako se povećanjem broja ugostiteljskih objekata i turističkih destinacija ukazuje veća potreba zapošljavanja, u ovom slučaju konkretno kuvara, Dejan kaže da je da bi se ostvarila pristojna zarada, ipak potrebno da prođe mnogo vremena, posvećenog rada i stalnog usavršavanja.

Naš sagovornik objašnjava da zbog toga imamo situaciju da odlični đaci koji su možda pod uticajem roditelja upisali ugostiteljsku školu, a nemaju afiniteta za to, brzo dolaze do razočaranja, jer nailaze na težinu ovog posla u praksi.

Kako kaže, veliki broj upisanih kuvara odustaje već za vreme školovanja, ili kasnije po završetku školovanja odustaju i bave se nekim drugim delatnostima. Zato preporučuje da se roditelji i deca pre upisa u školu bolje informišu o prirodi ovog posla, ali smatra da i same škole treba da rade na promociji zanimanja i realnom predstavljanju budućeg posla.

„Biti kuvar je veoma težak posao, zato mora da se neizmerno voli, a to se nekada graniči i sa fanatizmom. U zemljama gde se ceni kultura ishrane, kuvari imaju poseban status u društvu, kao na primer u Italiji, gde kuvari uživaju popularnost odmah posle operskih pevača. Kod nas se to polako menja, ali smo još uvek na tom nivou, gde ljudi smatraju da to može raditi svako i gde se zanimanje kuvara doživljava kao neki marginalni posao”, kaže kroz osmeh Dejan.

Ipak, i pored toga što je intresovanje za upis i školovanje za kuvara veliko, na tržištu rada kuvari nedostaju, a kadrovi kojima je ta struka zanimanje su među najtraženijima, što im omogućava da relativno lako dođu do radnog mesta.

Plate kuvara u Srbiji kreću se od 40.000 dinara, a dosežu i do više od 80.000 dinara mesečno, u zavisnosti od ugostiteljskog objekta u kome se radi. Naravno za isti posao u inostranstvu moglo bi da se zaradi nekoliko puta više nego u Srbiji.

U najranijoj mladosti znao je čime želi da se bavi

Prisećajući se kad je tačno počeo da se interesuje za sadašnji poziv, Dejan kaže da je još kao dečak imao razvijenu socijalnu svest i potrebu da nekome čini dobro, kao i da je već sa šest godina znao da baš to želi. Kako kaže, „kroz ljubav prema kuvanju, oseća da ljudima čini da se bolje osećaju konzumirajući hranu koju im priprema“.

Dodaje da je u Bjelovaru, odakle je rodom, bilo odličnih uslova u ugostiteljsko-turističkoj školi, jer je grad bio privredno i ekonomski jak, kao i da je kasnije nastavio školovanje u Beogradu, gde je i stekao najviše iskustva.

„Beograd kao veliki grad daje velike mogućnosti, ako je neko posvećen i uporan u nameri da uspe. Pojavom interneta i kontinuiranim školovanjem i usavršavanjem kroz seminare i radionice, dobar rezultat je neminovnost. Angažovanjem i nesebičnim radom kroz strukovne organizacije, dolaze i nagrade kao manifest posvećenosti“, kaže Dejan i dodaje:

„Svaka nagrada mi je bila nova obaveza, da istrajem u nameri da postignem još neostvareno. Tako se i dan danas ophodim prema mojoj profesiji kuvara. Nema stajanja. Velika je i beskonačna materija gastronomije, a formula je jednostavna: ‘Učiš od onoga od koga znaš manje, ali i od onoga od koga znaš više’. Takav odnos ti ne daje prostora za sujetu u poslu“, kaže naš sagovornik.

Dejan kaže da titule i nagrade dođu kao rezultat iskrene posvećenosti, a njemu su omogućile najveće bogatstvo, a to je, kako kaže, poznanstvo sa mnogo kolega, gostiju, ljudi iz vinskog sveta u zemlji i inostranstvu.

Najveće bogatsvo poznanstvo sa mnogo ljudi

„Moje najveće bogatstvo su ljudi koje sam upoznao, a smatram da im još mnogo toga dugujem, to dalje činim svojim radom i posvećenosti u struci“, objašnjava on.

Ovaj dinamičan posao, nosi mnoga lepa, pa i ružna iskustva, priča Dejan, prisećajući se jedne anegdote sa posla.

„Posekao sam se toliko jako, da je kolegama oko mene bilo loše, neki su čak popili i tablete za smirenje. A ja kao neko, ko je više puta ‘ranjavan’ na poslu, otišao sam na šivenje i vratio se sa 11 kopči i osmehom na licu. To je ta ljubav prema kuvarstvu“.

Na pitanje koliko je težak posao kojim se bavi, Dejan je odgovorio slikovito. „Samim tim što radite u uslovima toplo-hladno, isparenjima, sa oštrim i opasnim alatom, stajanjem na nogama nekada i po 16 sati, stresom, radom za praznike i vikendima… govori nam da je ovo veoma težak i mukotrpan posao. Ipak, osećaj kada vidite sjaj u očima nekoga ko konzumira vašu hranu, zaboravite da je ovo težak posao i vidite svu njegovu lepotu“, objašnjava šef kuhinje za naš portal.

Kaže i da je posao kuvara veoma dinamičan i kreativan, kao i da su kuvari ambasadori svojih nacionalnih gastronomija i veliki internacionalci, a zatim objašnjava:

„Ovom konstatacijom nameće nam se da su najveći nedostaci sami uslovi školovanja, shvatanja samog društva o neophodnosti ulaganja u ovu profesiju. Razvijanjem turizma i ugostiteljstva, moraćemo da pratimo uporedo razvoj profesionalnih kadrova, a vrlo je bitno pronalaženje mehanizama da nam se profesionalno radno stanovništvo ne osipa i odlazi u druge zemlje. Ovo je ozbiljno pitanje za budućnost“.

Posao kuvara Dejan bi preporučio svakome ko to oseća u sebi, da želi da postane kuvar, ali smatra i da svako mora da bude svestan da bi postigao uspehe u ovoj profesiji, baš kao i u svakoj drugoj, to podrazumeva mnogo rada i odricanja.

„Hraniti ljude sa ljubavlju, velika je stvar, a osećaj zadovoljstva je nemerljiv“, tvrdi on.

Mišlenove zvezdice mogu biti prevelik pritisak u poslu

Povodom najava da će i neki restorani u Srbiji zasijati sjajem Mišlenove zvezdice, pitali smo Dejana šta bi za njega značilo da baš restoran u kome radi dobije tu prestižnu titulu, a on je odgovorio da se ne opterećuje time i da su njegove zvezdice svi zadovoljni gosti.

„Trudim se da svoj posao radim profesionalno i savesno, a da li će se zakačiti neka Mišlenova zvezdica, ja to ne znam. Nekada to može, kao što se i pokazalo u praksi, da bude strašan pritisak u samom poslu. Mišlenove zvezdice bi prepustio njihovim agentima, oni valjda znaju šta rade“, rekao je Dejan i dodao:

„Mislim da ima restorana u Beogradu koji svakako zaslužuju da se okite zvezdicama, a to kažem poznajući trud i posvećenost mojih poštovanih kolega u pojedinim restoranima. Jako bih se obradovao, jer me čini ispunjenim tuđi uspeh u našoj profesiji. To čini lepšu sliku gastronomske Srbije“.

Prisećajući se svojih početaka, Dejan kaže da je kada neko dođe iz gradića od nekih 30-ak hiljada stanovnika u milionski grad i uspe u svom poslu, to dovoljan pokazatelj posvećenosti.

Kako kaže, nikada se nije nametao, gurao i nudio, ali se odazivao na svaki poziv, s namerom da da svoj doprinos u poboljšanju opšte slike o profesiji kuvara.

„Kada vam kolege povere da ponesete državnu zastavu na Kuvarskoj olimpijadi u Štutgartu 2020, gde je Srbija prvi put učestvovala sa nacionalnim timom, osećam neizmernu zahvalnost. To je jedini trenutak u mom profesionalnom životu kada sam lebdeo, a verovatno je došao kao rezultat čvrstog stajanja na zemlji, kroz 30 godina bavljenja ovom profesijom. A to se pamti za ceo život. Imamo mi mladih gastronoma koji su na dobrom putu da uspeju, a moj savet im je da će to lakše ostvariti uz kolegijalnost i međusobno poštovanje”, zaključuje Dejan.