Hoće li EU ostati lider u zelenim tehnologijama?

U eri kada svet sve više ulaže u čiste tehnologije, Evropska unija se suočava sa neugodnim pitanjem – da li njena ambiciozna klimatska politika pomaže ili sputava konkurentnost evropske industrije?

Naime, dok su obnovljivi izvori energije, električna vozila i napredne baterije postali novi stubovi globalne privrede, EU – iako nekadašnji pionir u ovom sektoru – sada rizikuje da bude “skrajnuta” na marginu, navodi Sanja Filipović u najnovijoj analizi majskog izdanja MAT-a (Makroekonomske analize i trendovi).

Poslednji podaci Međunarodne agencije za energetiku otkrivaju vrtoglavi rast tržišta čistih tehnologija – procenjena vrednost šest ključnih oblasti (od solarnih panela do hidrogen tehnologija) dostigla je 700 milijardi dolara u 2023. godini. To je četiri puta više nego 2015. i gotovo polovina vrednosti svetske proizvodnje prirodnog gasa. Projekcije ukazuju da bi ovo tržište do 2035. moglo premašiti 2.000 milijardi dolara – skoro ravno vrednosti svetske naftne trgovine.

U 2023. čak 80 odsto globalnih ulaganja u proizvodne kapacitete čistih tehnologija išlo je na solarne fotonaponske sisteme i baterije, dok su električna vozila činila dodatnih 15 procenata. Istovremeno, međunarodna trgovina ovim tehnologijama vredela je 200 milijardi dolara, a očekuje se da će se za 10 godina popeti na impresivnih 575 milijardi dolara – 50 odsto više od trenutne vrednosti globalne trgovine prirodnim gasom.

Kina danas drži primat u izvozu čistih tehnologija i do 2035. bi mogla dostići izvoz vredan 340 milijardi dolara – gotovo koliko zajedno izvoze Saudijska Arabija i UAE u nafti. S druge strane, Sjedinjene Američke Države, iako manje ambiciozne u klimatskim ciljevima, štite domaću industriju carinskom politikom. EU, u međuvremenu, trpi posledice energetske krize izazvane ratom u Ukrajini i pogoršanim odnosima s Rusijom.

“Evropska energetski intenzivna industrija – kao što su hemijska i metalska – beleži pad proizvodnje od 10 do 15 odsto u odnosu na 2021. godinu, delom zbog visokih cena energije. Uvoz iz zemalja sa nižim energetskim troškovima raste, dok evropski proizvođači gube tlo pod nogama”, navodi u svojoj analizi Filipović.

Evropska unija se s pravom ponosi svojim ciljevima u borbi protiv klimatskih promena. Dok Kina najavljuje da će neutralnost u emisijama dostići tek 2060. godine, a SAD postavljaju neobavezujuće ciljeve, EU je već uvela obavezu smanjenja emisije gasova staklene bašte za 55 odsto do 2030. godine. Međutim, ta ambicija ima cenu.

Procene govore da će samo energetski intenzivne industrije u EU morati da ulože 500 milijardi evra u dekarbonizaciju tokom narednih 15 godina. Pomorski i vazduhoplovni sektor suočiće se sa dodatnih 100 milijardi evra godišnje između 2031. i 2050. godine.

Jedan od ključnih instrumenata evropske zelene tranzicije je tržište emisijskih dozvola (ETS), koje je uvedeno još 2005. godine. U martu 2023. cena jedne dozvole dostigla je rekordnih 105,73 evra po toni CO2, a trenutno se kreće oko 68 evra.

Iako su energetski intenzivni sektori dobijali deo dozvola besplatno, ta praksa se postepeno ukida, čime se dodatno povećava finansijski pritisak na kompanije.

Hoće li Evropa uspeti da ostane u trci?

Evropa se trenutno nalazi u neugodnoj poziciji između vlastite zelene agende i realnosti globalne konkurencije.

“Da bi ostala značajan igrač, EU će morati da rekalibriše svoju industrijsku politiku – da postigne ravnotežu između ambicioznih klimatskih ciljeva i očuvanja konkurentnosti. Jer u igri u kojoj se tehnologije razvijaju brzinom svetlosti, zaostajanje, čak i na kratko, može značiti trajni gubitak tržišta”, stoji u analizi.

Evropska unija je u proteklim godinama intenzivirala svoju klimatsku i industrijsku tranziciju, a jedan od ključnih koraka u tom pravcu bio je uvođenje Mehanizma za prilagođavanje ugljenika na granicama (CBAM) 2023. godine. Ovaj mehanizam podrazumeva uvođenje taksi na uvoz proizvoda sa velikom emisijom ugljen-dioksida, poput aluminijuma, gvožđa, čelika, veštačkih đubriva, električne energije i vodonika iz zemalja koje nisu članice EU. Cilj je da se zaštite evropski proizvođači koji već posluju u skladu sa strogim klimatskim standardima, ali i da se ohrabre globalni partneri da prate evropske korake ka dekarbonizaciji.

Od 2027. godine u planu je i primena novog sistema trgovine emisijama, ETS2, koji će se proširiti na sektore do sada izostavljene iz prvobitnog ETS-a – kao što su zgrade i drumski saobraćaj. Praćenje emisija počeće već 2025. godine, a sistem će sadržati mehanizme za stabilizaciju cena, poput oslobađanja dodatnih dozvola ako cena emisije premaši prag od 45 evra (preračunato na cene iz 2020. godine). Ukoliko se dogodi ekstremno povećanje cena gasa i nafte, početak rada ETS2 može biti odložen do 2028. godine.

Ova ambiciozna klimatska politika Evropske unije izazvala je rastuću potrebu za tehnologijama sa niskim emisijama i niskim proizvodnim troškovima – pre svega obnovljivim izvorima energije i nuklearnom energijom. Udeo obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji energije u Evropi 2023. godine iznosio je 22 procenta, znatno više nego u Kini (14 odsto) i SAD (devet odsto). Plan je da do 2030. godine taj udeo poraste na 42,5 procenata, što znači da EU mora gotovo da utrostruči kapacitete za solarnu energiju i duplira kapacitete vetrogeneratora.

Zabrana prodaje vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem od 2035. godine dodatno podiže tražnju za električnim automobilima, ali tu dolazi do izražaja neusaglašenost klimatske i industrijske politike EU. Evropa sve više zaostaje za Kinom u pogledu lanca snabdevanja i troškova proizvodnje električnih vozila. Dok su evropski proizvođači 2015. godine činili 80 odsto tržišta električnih vozila u EU, 2023. je taj udeo pao na 60 procenata. Istovremeno, kineski proizvođači povećali su udeo sa pet odsto na gotovo 15 procenata.

Evropski proizvođači zavise od složenih lanaca snabdevanja, retkih sirovina i metala poput bakra i čelika, što povećava ranjivost sektora. Kao odgovor, Evropska komisija i 26 članica potpisale su Evropsku povelju za energiju vetra, sa ciljem povećanja domaćih kapaciteta i pojednostavljenja birokratskih procedura.

U solarnom sektoru EU je druga po instaliranim kapacitetima, odmah iza Kine, ali u proizvodnji gotovo u potpunosti zavisi od kineskih dobavljača, koji kontrolišu preko 90 odsto svetskih pogona. Troškovi proizvodnje solarnih panela u Evropi su više od 40 procenata viši nego u Kini, delom zbog cena rada i energije, ali i zbog manjka ekonomije obima i integrisane proizvodnje. Evropska komisija je, zajedno sa 23 članice i industrijom, usvojila Evropsku povelju o solarnoj energiji koja podrazumeva niz dobrovoljnih mera za podršku domaćoj proizvodnji.

Proizvodnja baterija, ključna za električna vozila i skladištenje energije, još je jedan izazov. EU je 2024. imala sedam odsto udela u svetskoj proizvodnji baterija, dok Kina dominira sa čak 670 gigavat sati proizvedenih kapaciteta, naspram 80 gigavat sati u SAD i Kanadi.

Iako EU cilja deset odsto tržišta do 2030. godine, to je sve neizvesnije jer je skoro 616 gigavat sati planiranih kapaciteta otkazano ili odloženo. Visoki troškovi proizvodnje i zavisnost od kineskih komponenti (anoda i katoda) dodatno otežavaju situaciju. Pored toga, smanjenje tražnje za električnim vozilima i globalna prekomerna ponuda izazivaju obaranje cena i neiskorišćenost evropskih pogona.

„Na kraju, iako je EU bila pionir u razvoju čistih tehnologija, danas je Kina preuzela lidersku poziciju, zahvaljujući nižim troškovima, ekonomiji obima i kontroli nad ključnim sirovinama. Kao odgovor na izazove, EU je 2024. usvojila Zakon o industriji sa nultom emisijom, čiji je cilj da do 2030. godine EU proizvodi 40 odsto tehnologija potrebnih za svoje energetske potrebe. Fokus je na jačanju domaćih kapaciteta, otpornosti lanaca snabdevanja i smanjenju zavisnosti od uvoza“, navodi se u zaključku analize u majskom broju MAT-a.