Jeftinije kupiti teglu zimnice nego je napraviti

Cene voća i povrća gotovo tradicionalno skaču pred sezonu pravljenja zimnice, uprkos tome što praksa pokazuje da sve više ljudi odustaje od pravljenja ajvara, turšije ili džemova zbog vremena, uslova i truda koje iziskuje jedan takav poduhvat. Građani Srbije se sve češće opredeljuju za kupovinu gotove zimnice, bilo kod malih, bilo kod velikih proizvođača.

„Zimnicu bi polako trebalo da zaboravljamo kao neki naš brend, mada se mi nikada nismo ni izborili za turšiju kao naš brend, da je zaštitimo – uopšte, način na koji se ona pravi. Zato bi trebalo polako da je zaboravimo, najviše zbog načina stanovanja, jer da li uopšte imamo te čuvene podrume gde možemo da čuvamo zimnicu, da li imamo špajz i da li nam je to uopšte potrebno? Moramo da budemo racionalni u potrošnji, da realno sagledavamo stvari, sve dok ima privatnih proizvođača koji to rade pedantno i čisto, a i marketa gde se nalaze već poznati proizvođači – i paprike, ajvar i sve što hoćete, tu priliku treba iskoristiti“, objašnjava za Biznis.rs predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS), Goran Papović.

On je naglasio da prilikom kupovine takvih proizvoda treba da se pojača kontrola malih proizvođača – da li zadovoljavaju minimalne tehničke uslove za takav tip proizvodnje.

„Oni moraju da ispunjavaju minimalne higijenske uslove i da se to kontroliše kod proizvođača koji nam nude takve proizvode na tezgama, da recimo ne prave turšiju u kadama, i tako dalje. Takođe, u marketima se sve može naći, gde je već sve organizovano može da se nađe ručno pravljeno, i ostalo po želji. Osim toga, dolazi i nova generacija ’domaćina’, onih koji se žene i udaju, mladih koji imaju drugačije navike, tako da je turšija kao tradicija ostala privržena samo starijima, a ta generacija polako nestaje, nažalost“, smatra naš sagovornik.

Na upit o cenama voća i povrća, Papović je upitao da li uopšte iko zna koliko ono košta. Prema njegovim rečima cene se razlikuju, a na pijacama postoji prividna konkurencija, pošto isti zakupci drže po pet ili više tezgi, dok cene zapravo variraju u svega nekoliko dinara.

„Čak i ove nerealno visoke cene voća i povrća na pijacama su zapravo još uvek nasledstvo starog stava – e sad dolazi zimnica, mogu da zaradim. Imao sam gubitak, sad ću da podignem cene paprike, luka, krastavca i svega, i da zaradim. Međutim, osnovni ekonomski zakon ponude i potražnje pobeđuje i cene će pasti dole. Ne mogu mnogo da idu ’u nebesa’. A i zašto bi sada neko kupio 20 kilograma paradajza, krastavca, mladog luka, da bi napravio turšiju? Gde će pojesti jednu ili dve tegle mesečno, a posle ostalo baciti. Savremene porodice ne prave više zimnicu“, ocenjuje predsednik NOPS-a.

S druge strane, jutjuberka Jelena Petrović, koja kuva raznovrsne recepte za svoj YouTube kanal ‘Bakina Kuhinja’, smatra da se uvek isplati da se pravi domaća zimnica.

“Ne, zimnica nije postala luksuz i sve kupovne ne mogu biti dobre kao domaće. Meni se isplati da pravim domaću zimnicu jer znam da je zdrava i bez aditiva. Mali proizvođači mogu da se ‘takmiče’ sa velikim ako su kvalitetniji, jer narod zna šta je dobro. Uvek sam pravila domaću zimnicu. Kao iskusna domaćica znam da je to dobro, a to sam prenela i mlađim generacijama. Zdravlje na usta ulazi, ali nas hrana može i ubiti ako je ne koristimo pravilno“, napominje naša sagovornica.

Predsednik NOPS primećuje da je upitno i koliko u tržne centre, odnosno u veće markete, mogu da dođu oni manji proizvođači, jer je, kako otkriva, njihovo ulistavanje, dobijanje barkoda, proces koji košta nekoliko hiljada evra i nekome se ne isplati.

„Onda se postavlja pitanje – onaj paradajz koji se bacao pre mesec dana, kako je sada 180 dinara? Kako plastenici ne rade u Turskoj, Albaniji i Grčkoj, nema ih više, onda sada imate monopol tih nekih proizvođača koji su opstali, pa dolazimo do toga – da li se uopšte isplati da se pravi zimnica? Ja lično sam rekao svojoj porodici – nećemo da pravimo zimnicu. Nama ako treba jedno kilogram, dve tegle, mesečno – kupićemo. Isplativije je, manji je trošak na taj način“, ocenjuje naš sagovornik.

Kada je reč o ulaganjima, Papović navodi da tu ne može da se napravi čista računica, jer su različite cene i onog što neko želi da stavi u turšiju, tako da je donekle jeftinija ta jedna tegla koja se kupi, umesto one koju neko napuni u kućnoj radinosti.

„Niko ne pravi teglu ili dve, nego više, i onda kada dođe proleće ili leto, oni koji su napravili više zimnice suočeni su sa neprijatnim mirisima iz podruma, zbog kiselog kupusa, turšije koja se pokvarila, itd. Za konzumiranje možemo sve da kupimo u marketu ili na pijaci na kojoj uvek ima malih proizvođača. Recimo, u Novom Sadu se na pijaci mogu videti domaćice koje prodaju i turšiju i kupus na pijaci, i sve ono što treba da imate za zimnicu, tako da uvek možete kupiti jednu teglu koja vam treba“, ističe naš sagovornik.

Proizvodnja zimnice, odnosno bavljenje tim poslom se, kako kaže, isplati u tom smislu da svi koji to zapaze ipak kupe, pa da onda oni koji se samo time bave mogu da zarade.

„Zato i treba dati prostor tim ljudima da se i reklamiraju i da imaju svoja mesta na rafovima, i da imaju vidno označena svoja mesta u tržnicama. Način skladištenja mora da bude u vitrinama, pošto su u pitanju proizvodi koji se lako kvare. Na primer, dobro je znati da trenutno među građanima starosti do 50 godina njih čak 90 odsto ne pravi zimnicu“, zaključuje Papović.