Kalemegdan dobija video nadzor i bežični internet

Ostvarivanje najave gradonačelnika Beograda Zorana Radojičića i gradske uprave da će na Kalemegdanskoj tvrđavi, u okviru inicijative „Pametni grad“, biti instalirane sigurnosne kamere, kao i sistem bežičnog interneta, sve je bliže.

Predviđeno je postavljanje 67 IP kamera na 64 lokacije čija će cena biti oko 370.000 evra bez PDV-a. Međutim, postavlja se pitanje da li će osim vrednosti izražene u novcu ovaj projekat imati cenu i kada je reč o ljudskim pravima i video nadzoru?

Broj kamera za video nadzor u Beogradu i Srbiji svakodnevno se povećava. Prema argumentaciji zvaničnika, njihov cilj je povećanje bezbednosti građana i države. Ukoliko sledimo ovu teoriju, “nicanje” novih kamera ne bi trebalo da nas zabrinjava. Ipak, nevladin sektor i pravnici ističu problem što se kamere postavljaju mimo zainteresovane javnosti koja bi trebalo da učestvuje u debati o njima, kao i to što su informacije o cilju i svrsi nadzora veoma deficitarne. 

Jedan od pokušaja da se građanima približe informacije o video nadzoru jeste sajt „Hiljade kamera“ Share fondacije. Građani na sajtu mogu naći i informacije o zakonskim rešenjima koja se tiču ove oblasti, potencijalnih pretnji ili zloupotreba, kao i uporedna analiza zemalja širom sveta.

Kada je reč o regulativi u Evropskoj uniji (EU) koja se tiče nadzora, Evropski parlament (EP) je usvojio Izveštaj o veštačkoj inteligenciji u krivičnom pravu prema kojem bi trebalo zabraniti tehnologije za prepoznavanje lica kroz neselektivni nadzor javnih prostora, uključujući i kontrolu granica. Iako ovaj izveštaj nije obavezujući, on predstavlja korak ka tome da se korišćenje tehnologije za praćenje i snimanje “obuzda”.

Kako je nedavno u razgovoru za Biznis.rs rekao Uroš Mišljenović iz Partnera Srbije, u Srbiji je evidentno odsustvo kontrole kada je o nadzoru reč, ali prema dostupnim informacijama veštačka inteligencija u ovoj oblasti još uvek nije stavljena u funkciju.

„U Srbiji se oprema za video nadzor koristi nekontrolisano, to je očigledno. Kamere su svuda oko nas, postavljaju ih institucije, kompanije i građani i mi najčešće ne znamo šta one snimaju i kako se snimci dalje koriste. Snimanje kamerama podleže obavezama iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i taj zakon daje odgovor na pitanje koja je od svih tih kamera postavljena na zakonit način, a koja nije. Pregledanjem snimaka koje te kamere sačine, ponekad je moguće utvrditi identitet osobe sa snimka“, naveo je Mišljenović.

On je dodao da je u Srbiji bilo postavljanja opreme za video-nadzor koja ima mogućnost automatskog prepoznavanja lica mimo adekvatnog pravnog osnova i izvršenih analiza potreba za jednim takvim sistemom, a uprkos rizicima po privatnost građana koje ona nosi.

„Iako je u Beogradu u poslednje dve godine postavljeno više hiljada kamera koje snimaju javne površine, MUP i dalje tvrdi da ni u jednom momentu nije stavljen u opticaj sistem za automatsko prepoznavanje lica“, naglašava on, dodajući da bi uvođenju novih tehnologija moralo da prethodi donošenje niza pravnih akata koje bi regulisale čitavu oblast.

Na naše pitanje da li postoji kompromisno rešenje koje može da pomiri ljudska prava s jedne i nadzor s druge strane, Mišljenović kaže da bi najpre trebalo utvrditi „uzrok bolesti“, a onda kasnije razmišljati o mehanizmima kojima će njeni simptomi biti praćeni.

„Za početak, potrebno je odbaciti nametnutu “ili-ili” dilemu, prema kojoj je moguće imati ili ljudska prava ili sve ono što se želi postići, odnosno odbraniti uvođenjem masovnog nadzora. Više nadzora ne dovodi nužno do više bezbednosti, odnosno uvođenje novih mera ograničenja prava ne mora automatski da dovede do željenih efekata.  Važno je vratiti se osnovama. Prvo se moramo odrediti prema pitanju da li su naše društvo, naši gradovi, ulice i javni prostori nebezbedni? Ukoliko jesu, kako i zbog čega? Tek nakon što odgovorimo na to pitanje, treba da razmatramo opcije, među kojima bi masovni video nadzor i veštačka inteligencija zaista morali da budu na poslednjem mestu“, zaključio je Mišljenović.