Panika kupaca ispraznila rafove, stručnjaci tvrde da neće biti nestašice šećera

Na rafovima srpskih prodavnica u poslednjih nekoliko dana gotovo je nemoguće pronaći šećer u pakovanju od jednog kilograma. Kupci na raspolaganju imaju šećer u kockama ili prahu, koji je znatno skuplji od standardnog pakovanja koje je pod kontrolom države, jer podleže ograničenju cena osnovnih životnih namirnica.

Našoj redakciji javila se čitateljka koja je potvrdila da je u Čačku situacija identična kao i u Beogradu i da je kilogram šećera na meru u jednoj prodavnici platila čak 159 dinara. Poređenja radi, kilogram šećera pre novonastale nestašice koštao je od 79 do 90 dinara.

Ipak, iako šećera trenutno nema na tržištu, stručnjaci tvrde da nema ni razloga za paniku. Agroekonomski analitičar Milan Prostran smatra da je celokupna situacija izazvana veštački i da ima indirektne veze sa uznemiravanjem javnosti i strahom potrošača koji još nisu zaboravili devedesete godine.

“Šećera nema nigde, ne samo u Beogradu ili Čačku, već i u Vršcu, kako u malim, tako i u velikim sistemima. Ipak, mislim da nema razloga za paniku. To posmatram u kontekstu raznih pretnji, počevši od različitih dojava o bombama, pa do nestašice hrane. Dovoljno je samo da neko pusti informaciju da nečega nema i da će biti nestašica, i odmah nastaje panika. Prave se zalihe, bez obzira na to što kupcima nisu potrebne tolike količine”, navodi Prostran u razgovoru za Biznis.rs.

On podseća da su naši građani prošli kroz različita krizna vremena koja su im još u svežem sećanju, od osamdesetih godina kada su kupovali pomoću bonova, pa do najtežeg perioda od 1992. do 2000. godine. Pandemija i aktuelni ratni sukobi, ali i najave da 25 odsto stanovništva neće imati hrane, prema njegovom mišljenju, i te kako podgrevaju potrošački karakter i mentalitet ljudi.

“Mi imamo toliko istančane potrošačke živce – sutra da kažete da neće biti šibica, svi će pojuriti da ih kupe. Dakle, nema nikakvog razloga za paniku i čudi me da država već danas nije izašla sa informacijom da će, primera radi, pustiti iz robnih rezervi 50.000 ili 100.000 tona šećera. To po meni mora hitno da uradi”, ocenjuje naš sagovornik.

Prostran smatra da je dužnost države da reaguje i naglašava da uloga robnih rezervi nije samo da drži i čuva ovakvu vrste robe. Njena uloga je i da cenovno smiri tržište i kretanja.

Prema njegovom mišljenju, šećer treba skinuti sa spiska proizvoda čije su cene zamrznute, odnosno pod kontrolom države.

“Neka se i cena poveća. I ulje je bilo 160-170 dinara, pa je otišlo preko 200 i nikom ništa, važno je da ga ima. Šećer nije proizvod života i, za razliku od hleba i drugih osnovnih životnih namirnica, može da se racionalizuje u potrošnji. On je danas najaktuelniji za prehrambenu, konditorsku i industriju sokova, ali pretpostavljam da su se one snabdele i da ne idu na takozvano ‘ambulantno snabdevanje’, odnosno danas za danas. Što se tiče individualnih potrošača, pik sezone je od juna do septembra kada se prave džemovi, sokovi i slično”, kaže Prostran.

Od 15 šećerana Srbija “spala” na dve-tri

Iako nije želeo da ulazi u dublju analizu industrije šećera, naš sagovornik je istakao da je Srbija nekada proizvodila od 700.000 do milion tona šećera godišnje, a da smo različitim spornim privatizacijama sa 15 šećerana “spali” na dve-tri.

“Nekada smo imali 100.000 hektara pod šećernom repom, sada imamo samo 40.000. Tamo gde je individualna proizvodnja podignuti su prinosi, pa imamo 60-70 tona po hektaru i za naše potrebe možemo da proizvodimo, pa i više od toga. Sada dobijamo oko 250.000 tona šećera na godišnjem nivou”, ističe Prostran i dodaje da država kao krajnju meru ima uvoz, jer je tržište slobodno.

“Sve što se dešava u kontekstu je situacije na svetskom tržištu hrane. Sve je nepredvidivo i na nivou globalnih procena i zato niko ne sme da se usudi da daje bilo kakve prehrambene projekcije jer je u svetu totalno haotično bilansno stanje”, zaključuje agroekonomski analitičar.